Kolumne

Prvi decembar – svetski dan borbe protiv side, ali

Prvi decembar – svetski dan borbe protiv side, ali i zabluda o njoj (01.12. – 01.01. 2024)

Kolumne

Prvi decembar – svetski dan borbe protiv side, ali i zabluda o njoj

Čovečanstvo već nekoliko decenija unazad, još od 80-ih godina prošlog veka, bez predaha ratuje protiv side – sindroma stečene imunodeficijencije (fr. SIDA, Syndrome d’;;;Immunodéficience Acquise; engl. AIDS, Acquired Immunodeficiency Syndrome), kao i protiv mnogih postojećih zabluda o njoj.

Prvi slučajevi ove bolesti opisani su 1981. godine u SAD-u u populaciji muškaraca koji imaju seksualne odnose sa muškarcima (engl. MSM, Men who have sex with men), dok je već 1983, u laboratoriji Pasterovog instituta u Parizu, uspešno izolovan uzročnik – virus humane imunodeficijencije (engl. HIV, Human immunodeficiency virus). HIV je svrstan u retroviruse (lat. Retroviridae), a ključna odlika svih predstavnika ove porodice je njihova sposobnost da jednolančani RNK molekul (svoj genom), unutar inficirane ćelije prevedu u dvolančani DNK molekul, što je potpuno suprotno procesu transkripcije u živoj ćeliji. Virusna DNK se potom ugrađuje u genom ljudske ćelije, kada postaje tzv. provirus. Geni virusa se mogu prepisivati istovremeno ili nezavisno od gena ćelije domaćina, što obezbeđuje replikaciju virusa u organizmu.

HIV poseduje dve identične kopije jednolančane RNK upakovane u kapsid atipične simetrije i obavijen je lipidnim omotačem. Kapsid se sastoji od proteinskih subjedinica p24, koje predstavljaju važan serološki dijagnostički marker infekcije. U sastav lipidnog omotača ulaze glikoproteinski molekuli gp120 i gp41, značajni za ulazak virusa u ciljnu ćeliju. To čine vezivanjem za receptor, u ovom slučaju molekul CD4 koji je dominantno eksprimiran na pomoćničkim T limfocitima. Rezultat infekcije ovih ćelija je njihova deplecija, koja vodi u izraženu imunodeficijenciju. Infekcija se može preneti seksualnim putem (iako najčešće, nije isključivo u MSM populaciji), zatim putem krvi (transfuzijom kontaminirane krvi i krvnih derivata, kod intravenskih korisnika narkotika, kod pacijenata na hemodijalizi, akcidentalnim ubodom kontaminiranim oštrim predmetom kod zdravstvenih radnika) i vertikalnom transmisijom – sa inficirane majke na dete (preko placente, prilikom porođaja, pa čak i putem mleka tokom laktacije). Virus se NE prenosi vazduhom, rukovanjem, grljenjem niti poljupcem sa inficiranom osobom! Inficirana osoba je HIV pozitivna, ali to ne znači momentalno da ona ima sidu. Sida predstavlja terminalni stadijum hronične HIV infekcije, koji se odlikuje značajnom imunodeficijencijom i posledičnom sklonošću ka oportunističkim infekcijama i malignitetima. Mogu proći i decenije od rizičnog kontakta, do ispoljavanja simptoma bolesti.

HIV infekcija i sida su još uvek neizlečive. Međutim, primarni cilj visoko aktivne antiretrovirusne terapije (engl. HAART, Highly Active Antiretroviral Therapy), koja podrazumeva primenu kombinacije 3 ili više antiretrovirusnih lekova različitih mehanizama dejstva, jeste taj da se viremija svede na nedetektabilan nivo. Time se smanjuje deplecija CD4 T limfocita i samim tim poboljšava kvalitet života HIV pozitivnog pacijenta, a takođe i sprečava dalja transmisija infekcije. HAART se koristi i u profilaksi, kako preekspoziciono (engl. PrEP, Pre-exposure prophylaxis), tako i postekspoziciono (engl. PEP, Post-exposure prophylaxis).

U našoj zemlji nije registrovan PrEP. I dalje, jedna od najboljih mera prevencije je upotreba kondoma. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO; engl. WHO, World Health Organization) i Zajedničkog programa Ujedinjenih nacija za borbu protiv side (engl. UNAIDS, The Joint United Nations Programme on HIV/AIDS) iz 2022. godine, čak 39 miliona ljudi u svetu živi sa HIV-om, od kojih je 1,3 miliona novoobolelih, a 630 hiljada je preminulo od posledica uznapredovale HIV infekcije. 29,8 miliona ljudi prima antiretrovirusnu terapiju. Strategija 95-95-95 ima za cilj suzbijanje epidemije HIV infekcije do 2025. godine na globalnom nivou, a podrazumeva da se 95% ljudi koji žive sa HIV-om postavi dijagnoza, zatim da 95% ljudi sa postavljenom dijagnozom HIV infekcije prima antiretrovirusnu terapiju, kao i da se kod 95% ljudi koji primaju antiretrovirusnu terapiju postigne adekvatna nedetektabilna viremija.

Autor: Nada Akik

Created Date

April 23, 2024

Činjenice i mitovi o sifilisu

Činjenice i mitovi o sifilisu

Kolumne

Činjenice i mitovi o sifilisu

Sifilis, ponekad poznat kao bolest slavnih istorijskih ličnosti, je i dalje prisutan među nama i predstavlja jedno od najčešćih veneričnih oboljenja današnjice (pored hlamidije i gonoreje) (1). Izazivač sifilisa je Gram-negativna bakterija Treponema pallidum. Treponeme su tanke spiralne bakterije, karakteristične po tome što se ne mogu kultivisati na hranljivim podlogama, kao i po tome što je za njihovu vizuelizaciju klasičnom svetlosnom mikroskopijom potrebno koristiti tehniku tamnog polja. Simptomi sifilisa variraju u zavisnosti od stadijuma bolesti, ali postoji i značajan broj slučajeva koji su asimptomatski. Postoje četiri stadijuma ove bolesti, odnosno primarni, sekundarni, latentni i tercijerni stadijum. Poslednji stadijum sifilisa je uznapredovali stadijum za koji je karakteristično zahvatanje nervnog, kardiovaskularnog i drugih sistema organa. Ovaj stadijum bolesti se može javiti čak nakon 10 do 30 godina od inicijalne infekcije (2, 3).

Iako je istorijat sifilisa detaljno proučavan, poreklo same bolesti je i dalje nepoznato (4). Postoji više hipoteza o poreklu sifilisa (5), od kojih su dve glavne: prva predlaže da su sifilis u Evropu doneli članovi flote Kristifora Kolumba tokom njegovog povratka iz Novog sveta 1493. godine, dok je po drugoj pretpostavci sifilis i pre otrkića američkog kontinenta postojao u Evropi, ali je prošao nezapaženo (6).

Sifilis je prva polno prenosiva bolest koje je široko prepoznata, što govori u prilog tome da je od samog početka posmatran kao značajna stigma u zahvaćenoj populaciji. Svaka zemlja čije je stanovništvo bilo pogođeno zarazom okrivila bi susedne države, neretko, to bi bile zemlje u neprijateljskim odnosima, pa su tako stanovnici današnje Italije, Nemačke i Velike Britanije sifilis nazivali ,,francuskom bolešću“, dok su je Francuzi nazivali ,,napuljskom bolešću“ (7).

Kao o jednoj od najčešće prenosivih polnih bolesti, o sifilisu postoji određen broj pretpostavki od kojih su neke mitovi, a neke su činjenice. Prvi mit o sifilisu je da je to bolest prošlosti, dok je činjenica da je u poslednjih nekoliko godina broj slučajeva širom sveta drastično porastao. Drugi mit o sifilisu je da se prenosi samo tokom seksualnog odnosa; istina je, pak, da se infekcija može preneti putem direktnog kontakta kože sa infektivnom lezijom, kao i tokom trudnoće sa majke na plod ili putem transfuzije krvi. Još jedna pogrešna pretpostavka glasi da je lako prepoznati infekciju T. pallidum, a zapravo je u većini slučajeva infekcija asimptomatska ili oboleli ne uoče lezije na koži, ne pridaju pažnju opštim simptomima, koji su slični simptomima gripa, niti ospu koji se javljaju u sekundarnom stadijumu oboljenja. Sledeći mit glasi da je sifilis oboljenje koje se javlja samo kod heteroseksualnih osoba. Međutim, od 2000. godine sifilis se sve više javlja među muškarcima koji imaju seks sa muškarcima (engl. men who have sex with men; MSM). Još jedna među brojnim zabludama o sifilisu je ta da se radi o neizlečivoj bolesti. Penicilin je lek izbora u terapiji sifilisa, ali je važno napomenuti da su rano otkrivanje i pravilno lečenje ključni koraci u sprečavanju komplikacija (8, 9).

Svake godine javlja se oko 6 miliona novih slučajeva sifilisa na globalnom nivou kod osoba starosti od 15 do 49 godina (10). Razumevanje činjenica o sifilisu nas osnažuje da zaštitimo sopstveno zdravlje, kao i zdravlje partnera. Redovno testiranje, izbegavanje seksualnih odnosa bez zaštite i odgovarajući izbor terapije su ključni u kontroli i suzbijanju ove bolesti.

Autor: Ida Bakrač, CSNIRS

Literatura :

1. World Health Organization. Global incidence and prevalence of selected curable sexually transmitted infections – 2008–2012. Available online at: http://apps.who.int/iris/bitstream/10665/75181/1/9789241503839_eng.pdf
2. Centers for Disease Control and Prevention. Syphilis – CDC fact sheet. 2014 Available online at: http://www.cdc.gov/std/syphilis/STDFact-Syphilis-detailed.htm
3. Zink, C., MD. (2022, September 7). What you should know about advanced (Tertiary) syphilis. Verywell Health.
4. Kent ME, Romanelli F (February 2008). “Reexamining syphilis: an update on epidemiology, clinical manifestations, and management”. Ann Pharmacother. 42 (2): 226–36.
5. Tampa M, Sarbu I, Matei C, Benea V, Georgescu SR. Brief history of syphilis. J Med Life. 2014 Mar 15;7(1):4-10. Epub 2014 Mar 25. PMID: 24653750; PMCID: PMC3956094.
6. Farhi, D; Dupin, N (Sep–Oct 2010). “Origins of syphilis and management in the immunocompetent patient: facts and controversies”. Clinics in Dermatology. 28 (5): 533–38.
7. Foa A, compiler. In: The new and the old: the spread of syphilis (1494–1530) Baltimore: Johns Hopkins University Press; 1990. pp. 26–45.
8. Syphilis: The Facts. Centers for Disease Control. Available online at: https://www.cdc.gov/std/syphilis/the-facts/syphilis_bro_508.pdf
9. Watkins, T. (2021, June 8). The Nine Myths of Syphilis | UPMC Pinnacle. UPMC HealthBeat. https://share.upmc.com/2019/09/myths-and-facts-about-syphilis/
10. Newman L, Rowley J, Vander Hoorn S, et al. Global Estimates of the Prevalence and Incidence of Four Curable Sexually Transmitted Infections in 2012 Based on Systematic Review and Global Reporting. PloS one. 2015;10(12):e0143304. A recent systematic review of the prevalence and incidence of STIs.

Created Date

April 23, 2024

Veliki magareći povratak

Veliki magareći povratak

Kolumne

Veliki magareći povratak

Zvuk magarećeg kašlja je dug vremenski period predstavljao raritet u kliničkoj praksi. Sa porastom trenda nevakcinisanja dece, veliki kašalj se ponovo nameće kao tema u stručnim krugovima. Prema „Godišnjem izveštaju o imunizaciji” za 2022. godinu, dvanaest okruga u Republici Srbiji je prebacilo željeni obuhvat od 95% imunizovane dece, a najmanji procenat postignute imunizacije je na teritoriji Grada Beograda, sa 85,8% imunizovane dece (1).

Bordetella pertussis, uzročnik velikog kašlja, bolesti visoke kontagioznosti, je Gram negativni (koko)bacil, asporogena, nepokretna i striktno aerobna bakterija, ujedno i nutritivni probirač, odnosno, bakterija za čiju su kultivaciju nužne posebno obogaćene hranljive podloge (2). Najvažniji faktori virulencije pripadaju sa jedne strane adhezinima, a sa druge toksinima. Strukturama odgovornim za vezivanje za respiratorni epitel pripadaju fimbrije, pertaktin i svakako najvažniji filamentozni hemaglutinin, koji, osim veze sa epitelnim ćelijama respiratornog trakta, ima sposobnost interakcije i sa ćelijama imunskog sistema. Citotoksični arsenal ove bakterije predstavljaju pertusis toksin, trahealni citotoksin, dermonekrotični toksin, hemolizin i lipopolisahard (3). Kombinacijom ovih, ali i brojnih drugih i manje poznatih faktora i dirigentskom palicom BvgAS proteina, B. pertussis se uspešno vezuje za ćelije, ispoljava lokalne i sistemske efekte i izbegava imunski odgovor domaćina, te izaziva gorepomenutu bolest.

Tipična klinička slika velikog kašlja podrazumeva tri stadijuma (4). Prvi je kataralni, sa nespecifičnim simptomima sličnim prehladi, koji se nastavlja drugim, paroksizmalnim, stadijumom sa pojačanjem prethodnih simptoma uz dominaciju intenzivnog jakog kašlja koji može dovesti do zacenjivanja i gušenja, odakle i proističe nazviv magareći kašalj. U trećem, rekonvalescentnom stadijumu postepeno, tokom više nedelja, dolazi do povlačenja simptoma i ozdravljenja. Dugotrajnost ove bolesti je i poreklo još jednog naziva za veliki kašalj, a to je stodnevni kašalj. Značajne komplikacije su upala pluća, sa smrtnim ishodom i neurološke komplikacije usled smanjenog dotoka kiseonika. Da bi terapija antibioticima bila uspešna, potrebno ju je što ranije primeniti, najbolje unutar dve nedelje od oboljenja, što povlači sa sobom brzu dijagnostiku velikog kašlja (2). Najčešće je u upotrebi eritromicin, sa ciljem kako modulacije prirodnog toka bolesti, tako i smanjenje infektivnosti obolelog. Najznačajnije i najuspešnije oružje u borbi protiv ovog oboljenja je zapravo vakcina.

U prevenciji velikog kašlja primenjuju se dve inaktivisane vakcine – celoćelijska i acelularna vakcina. Celoćelijska vakcina sadrži B. pertussis inaktivisanu formalinom, izaziva dobar imunski odgovor, ali je primećeno da sa porastom primljenih doza i starošću, raste učestalost blagih lokalnih neželjenih reakcija, te se ne primenjuje u imunizaciji starijih osoba. Acelularna vakcina sadrži pojedine antigene bakterijske ćelije, poput pertusis toksina, pertaktina, fimbrija i filamentoznog hemaglutinina (5). U našoj zemlji, nakon dva meseca od rođenja, po Kalendaru o obaveznoj imunizaciji, prima se kombinovana petovalentna vakcina, u tri doze sa razmakom od minimum četiri nedelje, protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja (DTaP), inaktivisana polio vakcina (IPV) i Haemophilus influezae tip b (6). Dalja dinamika revakcinacije je u drugoj i sedmoj godini života DTaP vakcinom.

Zabrinjavajući trend porasta novoobolelih od velikog kašlja oslikava činjenica o prijavljivanju 47 slučajeva na teritoriji Grada Beograda, do novembra 2023, uz podatak da prethodne godine nije bilo registrovanih slučajeva (6). Objašnjenje za ovaj porast incidencije i gotovo epidemiju, leži upravo u niskom obuhvatu imunizacije, a takođe i u kratkom životnom veku imuniteta stečenog vakcinacijom, sa pomeranjem udesno uzrasnog profila novoobolelih (7). Još uvek jedini efikasni metod izbegavanja teških formi ove bolesti i loših ishoda jeste vakcinacija.

Autor: Miloš Drljača, CSNIRS

Literatura:

Izveštaj o sprovedenoj imunizaciji na teritoriji Republike Srbije za 2022. godinu – Institut za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“
Bordetella pertussis, N.Guiso, Y. Tang, M. Sussman, D. Liu, I. Poxton, J. Schwartzman, Molecular Medical Microbiology, 1507-1527, https://doi.org/10.1016/B978-0-12-397169-2.00085-8.
Melvin JA, Scheller EV, Miller JF, Cotter PA. Bordetella pertussis pathogenesis: current and future challenges. Nat Rev Microbiol. 2014 Apr;12(4):274-88. doi: 10.1038/nrmicro3235.
https://www.zdravlje.org.rs/index.php/aktuelne-vesti/1259-veliki-kasalj-2023 (Accessed on: 14. 1. 2024)
https://www.who.int/teams/health-product-policy-and-standards/standards-and-specifications/vaccine-standardization/pertussis (Accessed on: 12. 1. 2024)
https://www.zdravlje.org.rs/index.php/aktuelne-vesti/59-2015-05-19-11-01-54/imunizacija/vakcine/789-veliki-kasalj-vakcina (Accessed on: 12. 1. 2024)
https://www.batut.org.rs/index.php?content=2719 (Accessed on: 12. 1. 2024)

Created Date

April 23, 2024

Nezvani gost za trpezom

Nezvani gost za trpezom

Kolumne

Nezvani gost za trpezom

Trichinella je tkivna nematoda koja izaziva trihinelozu, antropozoonozu koja je endemska u našim krajevima i drugim delovima Evrope, Severne Amerike i jugoistočne Azije; odnosno u regijama gde se dominantno konzumira meso svinja, ali i meso drugih sisara..

Odrasli mužjaci su dužine 1,4mm do 1,6mm, dok su ženke duplo duže. Zadnji kraj je zaobljen kod oba pola i kod mužjaka se završava kopulatornom burzom. U jednjaku se nalaze stihociti, žlezde čiji sekret je jak antigen. Kod ženki se u predelu trećine dužine tela nalazi uterus ispunjen jajima i živim larvama koje se rađaju (viviparni organizmi).

Postoji 12 vrsta sa različitim genotipovima od kojih su 4 najvažnije za čoveka: T. spiralis (T1), T. nativa (T2), T. britovi (T3), T. pseudospiralis (T4).

Glavni izvor infekcije za čoveka je sirovo ili nedovoljno termički obrađeno meso domaćih i divljih svinja, medveda, konja, pasa, ređe nekih ptica, kao i mesne prerađevine. Meso sadrži inkapsulirane larve (osim T. pseudospiralis, čije larve nisu inkapsulirane), koje se oslobađaju u digestivnom traktu ljudi i sazrevaju u adulte. Oplođene ženke probijaju submukozu creva i rađaju larve koje cirkulacijom dospevaju do svih tkiva i organa, a zadržavaju se u poprečnoprugastim mišićima u vidu ciste. Mišićne ćelije koje sadrže larve menjaju fenotip i gube primarnu funkciju; postaju „ćelije negovateljice“. Posle više godina dolazi do kalcifikacije ciste.

Infekcije kod životinja su uglavnom asimptomatske, dok manifestacije kod ljudi zavise od vrste i količine parazita i stanja imunog sistema domaćina. Blage infekcije se manifestuju prolaznom mučninom i povraćanjem, dok teške prolaze kroz 3 stadijuma: invazivni/intestinalni, migratorni i stadijum incistacije. U invazivnom stadijumu se javljaju dijareja, mučnina, povraćanje i bolovi u trbuhu kao posledica oštećenja crevnog epitela. Migratorni stadijum karakterišu sistemski simptomi kao što su groznica, mijalgija, glavobolja, ospa, hipereozinofilija, periorbitalni edemi, i vaskulitis. Moguća je i prolazna bakteriemija ili sepsa usled prodora mikrobiote creva kroz oštećen zid creva. U stadijumu incistacije su prisutni miozitis, ukočenost i kaheksija. Moguće komplikacije su miokarditis, pneumonitis i encefalitis.

Idealna prevencija bi bila prekidanje silvatičnog lanca infekcije između pacova i svinja ali je praktično nemoguće izvodljiva. Najznačajnija prevencija je veterinarska kontrola i termička obrada mesa koje se koristi u ishrani. Komadi mesa ne bi trebalo biti deblji od 15cm. Kod većine vrsta je efikasno i zamrzavanje na -40°;S, izuzev kod T. nativa, koja je otporna jer primarno živi u hladnijim predelima (npr. Antarktiku).

Prvi slučajevi trihineloze u Srbiji su zabeleženi 1923. u Zemunu. Danas su najčešće epidemije u sremskom, braničevskom i zlatiborskom okrugu. Najučestaliji izazivač trihineloze kod nas je T. Spiralis, ali se uočavaju infekcije uzrokovane T. britovi.

Autor: Anja Stanojlović, CSNIRS

Literatura:

Bruschi, F., Chiumiento (2011) L. ;Trichinella ;inflammatory myopathy: host or parasite strategy? , vol. 42, issue 4
Diaz J., Warren R., Oster M. (2020) The Disease Ecology, Epidemiology, Clinical Manifestations, and Management of Trichinellosis Linked to Consumption of Wild Animal Meat, Wilderness and Environmental Medicine, vol. 31, issue 2
Dmitric M. et al. (2018) Trichinella britovi
Mitic I. et al (2022) Trichinellosis in Serbia has become a rare event – one outbreak with pulmonary complications
Murrell K.D. et al. (2000) The systematics of the genus ;Trichinella ;with a key to species
Schmidt G., Roberts L., Janovy J. (2009) Foundations of parasitology. In: Reidy E. P., str. 405-407

Created Date

April 23, 2024

Vatromet boja u mikro-svetu

Vatromet boja u mikro-svetu

Kolumne

Vatromet boja u mikro-svetu

U tajanstvenom sjaju prirode, mikroorganizmi kriju fascinantnu tajnu. Dok svet obeležava početak Nove godine velikim vatrometom, postoji skriveni spektakl koji se odvija na mikroskopskom nivou. Dobrodošli u svet luminiscentnih mikroorganizama, gde ovi minijaturni čarobnjaci boje prirodu na potpuno jedinstven način.

Za razliku od lampica na jelci koje svetle zahvaljujući struji, neki živi organizmi mogu u enzimski posredovanoj reakciji stvarati i emitovati svetlost što se naziva procesom bioluminiscencije. Mnogi organizmi pokazuju sposobnost bioluminiscencije kao npr. svici ali i mnogo sitniji poput nekih bakterija, gljiva, knidarija, anelida, artropoda…. Biolumuniscentne bakterije su one čiji genomi sadrže gene za enzim luciferazu (lux geni) koji ima glavnu ulogu u produkciji svetlosti. Reč luciferaza potiče od latinske reči lucifer što znači nosilac svetlosti, a u čijem se korenu nalaze reči lux – svetlost i ferre – nositi. Neke od bakterija sa luminiscentnim sposobnostima pripadaju rodovima: Aliivibrio, Photobacterium, Photorhabdus, Vibrio. Većina luminiscentnih bakterija su gram negativni (G-), nesporogeni, pokretni, hemoorganotrofni organizmi koji se mogu naći u morskim ekosistemima, dok se neki rodovi (npr. Photobacterium) mogu naći i na kopnu.

Evolutivna svrha bioluminiscencije različitih organizama najčešće se ogleda u privlačenju partnera ili zaštiti od predatora, kada luminiscencija služi kao znak upozorenja. ; Kod luminiscentnih bakterija, pre svega u vodenim sredinama, sposobnost luminiscencije olakšava privlačenje predatora ; u čijem će se digestivnom traktu nastaniti i na taj način omogućava lakši opstanak ovih bakterija.

Otkriće gena za luciferazu privuklo je pažnju brojnh naučnika koji su ove gene inkorporirali u genome drugih bakterija, a zatim i složenijih organizama. lux geni se primenjuju u oblasti molekularne biologije i genetike, kada se promena intenziteta emitovane svetlosti ; koristi kao marker za praćenje aktivnosti određenih gena ili signalnih puteva u ćeliji. Takođe, lux geni se mogu koristiti u ekotoksikologiji i farmaciji za konstrukciju biosenzora kada smanjenje emisije svetlosti iz ćelije ukazuje na oštećen metabolizam ćelije i toksičnost ispitivane supstance. Geni za luciferazu koriste se i u ispitivanjima tumorskih ćelija. U genom tumorske ćelije integrišu se geni za luciferazu, ćelije se injektuju u eksperimentalnu životinju i zatim se preko emisije svetlosti iz tumorskih ćelija procenjuje rast tumora ili odgovor na terapiju.

Pored lux gena, same luminiscentne bakterije mogu poslužiti kao senzitivni, a ipak lako dostupni i jeftini biosenzori. Naročito se koriste u ekološkim istraživanjima za praćenje koncentracije različitih zagađenja u vodi, kao i za praćenje stepena oporavka prethodno kontaminiranih ekosistema. Takođe, luminiscentne bakterije našle su primenu i u prehrambenoj industriji gde služe za detekciju toksičnih materija u prehrambenim proizvodima.

Luminiscentne bakterije mogu imati više životnih formi – slobodnoživeći organizmi u vodi ili ređe na kopnu, simbiotska forma, kada naseljavaju organe za stvaranje svetlosti ili digestivni sistem raznih morskih životinja… Jedan od poznatih primera ove simbioze je riba pecač (engl. anglerfish) koja poseduje svetlosni organ u vidu produžetka iznad glave na kome žive luminiscentne bakterije. Ove ribe žive na velikim dubinama, u oblastima stalnog mraka pa svetlost emitovanu od bakterija koriste kao mamac kako bi privukle plen. Slična simbioza je opisana i sa bobtail lignjom.

Slobodnoživeće luminiscentne bakterije lebde u vodenim ekosistemima. U određenim periodima godine, kada se uslovi savršeno poklope (obilje nutrijenata, odgovarajuća temperatura i pH sredina u vodi…), putem procesa quorum sensing dolazi do organizacije luminiscentniih bakterija u masovne zajednice. Svaka bakterija u ovom skupu, sinhronizovana sa drugima, počinje da ispoljava gen za luciferazu čime se stvara plavičast svetlosni efekat na površini mora. Ovaj prirodni spektakl poznat je i kao fenomen mlečnog mora i najčešće se viđa duž obale Indijskog okeana.

Iako su naučnici duboko zaronili i istražili svet bioluminiscentnih bakterija, neophodan je nastavak istraživanja ovih jedinstvenih mikroorganizama i načina kako oni utiču na kompleksan život u morskim dubinama i drugim ekosistemima. Za više informacija o ovoj temi predlažem da pogledate TEDEd snimak: ; https://www.ted.com/talks/leslie_kenna_the_brilliance_of_bioluminescence?utm_campaign=;tedspread&;utm_medium=;referral&;utm_source=;tedcomshare.

Autor: Milica Mladenović, CSNIRS

LITERATURA:

Dunlap P.V. (2009) Bioluminiscence, Microbial. Encyclopedia of microbiology, 45-61.
Meighen E.A. (1991) Molecular Biology of Bacterial Bioluminiscence, Microbial. Rev., vol.55, No.1.
Tekić T. (2019) Bioluminiscencijski reporterski geni i njihova primjena u razvoju lekova, Dipl. Rad.
Bazhenov S.V. et al (2023) Bacterial lux-biosensors: Constructing, applications, and prospects, Biosensors and Bioelectronics: X.
Mwinyihija M. (2009) An Overview of Selected Lux-Marked Biosensors and its Application as a Tool to Ecotoxicological Analysis, Biosensors: Properties, Materials and Applications, chapter 6.
Tanet L. (2009) Bacterial bioluminescence – ecology and impact in the biological carbon pump. Biogeosciences, vol. 17, issue 14.
Dunlap P.V., Urbanczyk H. (2013). Luminous Bacteria. In: Rosenberg, E., DeLong, E.F., Lory, S., Stackebrandt, E., Thompson, F. (eds) The Prokaryotes. Springer, str. 495-528.
Nwankwo CE, Chigor VN, Akani NP. (2019). Bacterial Bioluminescent Biosensors: Principle and Applications. Adv Biotechnol Microbiol. 15(1): 555901.

Created Date

April 23, 2024

Bolest poljupca – infektivna mononukleoza

Bolest poljupca – infektivna mononukleoza

Kolumne

Bolest poljupca – infektivna mononukleoza

Poljubac, naizgled jednostavan čin kojim se iskazuju kompleksne ljudske emocije – ljubav, strast, sreća, povezuje se i sa načinom prenosa zarazne bolesti – infektivne mononukleoze, u narodu poznate pod nazivom bolest poljupca. Prvi put je opisana još 1920. godine.

Kao najčešći uzročnik infektivne mononukleoze ističe se Epštajn-Bar virus (engl. Epstein–Barr virus – EBV), poznat i kao humani herpesvirus 4 (engl. human gammaherpesvirus 4 – HHV4). EBV pripada familiji Orthoherpesviridae i subfamiliji Gammaherpesvirinae (1). Zajednička karakteristika svih herpesvirusa jeste uspostavljanje latentne infekcije u nepermisivnim ćelijama uz rizik od potencijalnih reaktivacija (2). EBV uspostavlja primarnu infekciju u epitelnim ćelijama orofarinksa i B limfocitima, dok su mesto latentne infekcije memorijski B limfociti. Virus poseduje i određeni onkogeni potencijal. Zapravo, EBV predstavlja prvi otkriveni humani onkogeni virus (3). Povezan je sa nastankom Burkitovog limfoma, nazofaringealnog karcinoma i dr. (4).

Bolest poljupca se najčešće prenosi putem pljuvačke, bilo direktnim kontaktom (ljubljenjem), ili indirektno (deljenjem hrane i pića, pribora – čaša za piće, četkica za zube). Osoba je zarazna tokom primarne infekcije virusom, čak i nedeljama pre pojave simptoma bolesti, kao i tokom reaktivacija. Najčešće obolevaju deca i adolescenti (5). Period inkubacije, koji podrazumeva vreme od kontakta sa mikroorganizmom do pojave simptoma, iznosi prosečno 3-6 nedelja.

U kliničkoj slici dominira trijas simptoma: povišena temperatura, faringitis i cervikalna limfadenopatija, što je sve praćeno povećanim brojem limfocita u krvi. Kod većine bolesnika javlja se i hepatosplenomegalija, odnosno uvećanje jetre i slezine, što zahteva strogo mirovanje zbog potencijalne rupture slezine, retke ali veoma teške komplikacije bolesti (6).

Dijagnoza se najčešće postavlja na osnovu kliničke slike, hematološkog nalaza (leukocitoza sa limfocitozom uz pojavu atipičnih T limfocita) i seroloških analiza (dokazivanje heterofilnih antitela u krvi bolesnika) (7).

Ne postoji specifična terapija, već je lečenje simptomatsko (antipiretici, analgetici), uz savet za strogo mirovanje. Takođe, ne postoji vakcina protiv EBV infekcije (5).

Autor: Nada Akik, CSNIRS

Literatura:

International Committee on Taxonomy of Viruses. Genus: Lymphocryptovirus. https://ictv.global/report/chapter/orthoherpesviridae/orthoherpesviridae/lymphocryptovirus [Accessed on: 26 Jan 2024].
Weidner-Glunde M, Kruminis-Kaszkiel E, Savanagouder M. Herpesviral Latency-Common Themes. Pathogens. 2020;9(2):125. doi: 10.3390/pathogens9020125.
Yu H, Robertson ES. Epstein-Barr Virus History and Pathogenesis. Viruses. 2023;15(3):714. doi: 10.3390/v15030714.
Yin H, Qu J, Peng Q, Gan R. Molecular mechanisms of EBV-driven cell cycle progression and oncogenesis. Med Microbiol Immunol. 2019;208(5):573-583. doi: 10.1007/s00430-018-0570-1.
CDC | Epstein-Barr Virus and Infectious Mononucleosis: https://www.cdc.gov/epstein-barr/index.html
Sarwari NM, Khoury JD, Hernandez CM. Chronic Epstein Barr virus infection leading to classical Hodgkin lymphoma. BMC Hematol. 2016;16:19. doi: 10.1186/s12878-016-0059-3.
Dunmire SK, Hogquist KA, Balfour HH. Infectious Mononucleosis. Curr Top Microbiol Immunol. 2015;390(Pt 1):211-40. doi: 10.1007/978-3-319-22822-8_9.

Created Date

April 23, 2024

Prvi decembar – svetski dan borbe protiv side, ali

Created Date

Činjenice i mitovi o sifilisu

Created Date

Veliki magareći povratak

Created Date

Nezvani gost za trpezom

Created Date

Vatromet boja u mikro-svetu

Created Date

Bolest poljupca – infektivna mononukleoza

Created Date

Pridružite nam se

Udruženje mikrobiologa Srbije

Važni linkovi

Kontakt