Каква је веза између цревне микробиоте и ИБД-а?

Инфламаторне болести црева (енгл. inflammatory bowel disease, ИБД) су хронична, идиопатска, мултифакторска и неспецифична запаљенска обољења за које се сматра да настаје код генетски предиспонираних особа због комплексне интеракције између цревне микробиоте и имунског система домаћина. Постоје два главна ентитета ИБД која се разликују по својој дистрибуцији у гастроинтестиналном тракту и морфолошким карактеристикама у захваћеним сегментима, а то су Кронова (Crohn) болест и улцерозни колитис. Инциденција обе болести је највиша код деце и младих одраслих особа, међутим запажена је бимодална дистрибуција са порастом јављања код особа старијих од 60 година. ИБД има растућу учесталост (инциденцу) у већини земаља и разнолику географску дистрибуцију с најчешћом заступљеношћу (преваленцом) у Северној Америци и Европи. Улцерозни цолитис има инциденцу од 9 до 20 случајева и преваленцу од 156 до 291 случај на 100 000 становника годишње. У односу на Кронову болест, улцерозни колитис има већу преваленцу код одраслих него у педијатријској популацији. Кронова болест се нешто чешће јавља код особа женског пола, док се улцерозни колитис јавља подједнако у оба пола.

Упркос бројним истраживањима, узроци настанка ИБД и дан данас остају енигма. Иако су донекле  откривени потенцијални фактори ризика за настанак ИБД, добар део етиопатогенезе остаје и даље непознат. Међу важним факторима ризика откривеним до данас, се убрајају пушење, хигијенска хипотеза, микроорганизми, апендектомија, нерационално коришћење антибиотика, генетске мутације, стрес и бројни други... Хигијенска хипотеза, која је испрва повезана са настанком астме, указује на то да изглагање микроорганизмима из човековог окружења у детињству јача наш имунски систем и резидентну микробиоту у њему. Уколико су деца презаштићена од излагања уобичајеним инфективним агенсима из околине због побољшане хигијене, касније у животу долази до развијања неадекватног имунског одговора који може довести до неефикасног запаљенског процеса, па чак и до ИБД. Ризик за настанак болести такође расте када постоји већ један оболели члан у породици. До данас је откривено преко 200 гена повезаних са настанком ИБД, међу којима се посебна значајност придаје генима NOD2 (повезан са Кроновом болешћу), ATG16L1 и IRGM. Сматра се да су мутације ових гена одговорне за неадекватну одбрану против бактерија из лумена црева услед чега оне улазе кроз епител црева и изазивају запаљенску реакцију у слузници.

Бактерије и други микроорганизми који колонизују слузницу гастроинтестиналног тракта здравих људи се називају цревна микробиота, која је коевулирала са домаћином хиљадама година како би створила обострано користан однос. Бројни фактори доприносе развоју цревне микробиоте током детињства и процењује се да је број микроорганизама који насељавају цревну микрофлору преко 10¹⁴ чинећи чак до 1000 различитих врста.  Познато је да цревна микробиота поседује бројне есенцијалне улоге у нашем организму укључујући оне које имају улогу у одбрани од патогена, синтези нутријената, метаболизму и имунском одговору домаћина. Измењен састав микробиоте црева (дисбиоза) повезан је са патогенезом бројих инфламаторних процеса и болести, укључујући ИБД као једну од најчешћих. Потврђена је значајна разлика у саставу цревне микробиоте код здравих појединаца и пацијената који болују од ИБД. Образац дисбиозе који се највише повезује са ИБД пацијентима је смањење броја и разноликости (диверзитета) коменсалних бактерија у цревима, посебно из рода Firmicutes и Bacteroides и релативно повећање врста из рода Enterobacteriaceae.

Употреба антибиотика такође може бити повезана са повећаним ризиком од настанка ИБД. Развој и откриће нових класа антибиотика донели су велики допринос у свету медицине и унапредили терапијске могућности. Међутим, нерационална употреба антибиотика покренула је проблем антибиотске резистенције која представља светски јавно здравствени проблем. Сматра се да употреба антибиотика доводи до цревне дисбиозе која погодује настанку ИБД. Рађене су бројне студије које су показале да честа употреба антибиотика у дечијем узрасту доводи до дупло већег ризика за настанак ИБД током каснијих година живота. Наравно, потребно је спровести даља истраживања да би се у потпуности разумеле комплексне интеракције између антибиотика, цревне микробиоте и имуског одговора домаћина.

У последњих неколико година дошло је до експанзије терапијских опција. Уобичајена терапија је симптоматска и базира се на супресији имунског одговора домаћина и смањењу инфламаторне реакације у слузници црева и подразумева примену кортикостероида, аминосалицилата и различитих имуномодулатора (нпр. анти-TNFα моноклонска антитела), а додају се и пробиотици, преботици и синбиотици, Уколико примењена терапија и дијета не олакшавају симптоме потребно је извести хирушку терапију које у појединим случајевима захтева и одстрањивање читавог дебелог црева (панколектомију). Обећавајућа терапијска метода код одређених пацијената је терапија матичним ћелијама (енгл. stem cell therapy) укључујући терапију хематопоезним, мезенхималним и интестиналним епителним матичним ћелијама.

Аутор текста: Ида Бакрач, ЦСНИРС