Trichinella је ткивна нематода која изазива трихинелозу, антропозоонозу која је ендемска у нашим крајевима и другим деловима Европе, Северне Америке и југоисточне Азије; односно у регијама где се доминантно конзумира месо свиња, али и месо других сисара.
Одрасли мужјаци су дужине 1,4mm до 1,6mm, док су женке дупло дуже. Задњи крај је заобљен код оба пола и код мужјака се завршава копулаторном бурзом. У једњаку се налазе стихоцити, жлезде чији секрет је јак антиген. Код женки се у пределу трећине дужине тела налази утерус испуњен јајима и живим ларвама које се рађају (вивипарни организми).
Постоји 12 врста са различитим генотиповима од којих су 4 најважније за човека: T. spiralis (T1), T. nativa (T2), T. britovi (T3), T. pseudospiralis (T4).
Главни извор инфекције за човека је сирово или недовољно термички обрађено месо домаћих и дивљих свиња, медведа, коња, паса, ређе неких птица, као и месне прерађевине. Месо садржи инкапсулиране ларве (осим T. pseudospiralis, чије ларве нису инкапсулиране), које се ослобађају у дигестивном тракту људи и сазревају у адулте. Оплођене женке пробијају субмукозу црева и рађају ларве које циркулацијом доспевају до свих ткива и органа, а задржавају се у попречнопругастим мишићима у виду цисте. Мишићне ћелије које садрже ларве мењају фенотип и губе примарну функцију; постају „ћелије неговатељице“. После више година долази до калцификације цисте.
Инфекције код животиња су углавном асимптоматске, док манифестације код људи зависе од врсте и количине паразита и стања имуног система домаћина. Благе инфекције се манифестују пролазном мучнином и повраћањем, док тешке пролазе кроз 3 стадијума: инвазивни/интестинални, миграторни и стадијум инцистације. У инвазивном стадијуму се јављају дијареја, мучнина, повраћање и болови у трбуху као последица оштећења цревног епитела. Миграторни стадијум карактеришу системски симптоми као што су грозница, мијалгија, главобоља, оспа, хипереозинофилија, периорбитални едеми, и васкулитис. Могућа је и пролазна бактериемија или сепса услед продора микробиоте црева кроз оштећен зид црева. У стадијуму инцистације су присутни миозитис, укоченост и кахексија. Могуће компликације су миокардитис, пнеумонитис и енцефалитис.
Идеална превенција би била прекидање силватичног ланца инфекције између пацова и свиња али је практично немогуће изводљива. Најзначајнија превенција је ветеринарска контрола и термичка обрада меса које се користи у исхрани. Комади меса не би требало бити дебљи од 15cm. Код већине врста је ефикасно и замрзавање на -40°;С, изузев код T. nativa, која је отпорна јер примарно живи у хладнијим пределима (нпр. Антарктику).
Први случајеви трихинелозе у Србији су забележени 1923. у Земуну. Данас су најчешће епидемије у сремском, браничевском и златиборском округу. Најучесталији изазивач трихинелозе код нас је T. Spiralis, али се уочавају инфекције узроковане T. britovi.
Аутор: Ања Станојловић, ЦСНИРС
Литература:
Немањина 6, Београд, Земун 11080
serbiansocietymicrobiology@gmail.com
+381 11 3160 625
© Удружење микробиолога Србије. Сва права задржана.
Designed by HTML Codex
| Distributed by ThemeWagon | Programming by SM