Streptococcus pneumoniae

Priča o pneumokoku počinje 1881. godine kada su Luj Paster i Džordž Sternberg nezavisno opisali bakteriju uočenu u humanoj salivi. Potom je uočena povezanost ovog mikroba sa bakterijskom pneumonijom, te je dobio naziv Diplococcus pneumoniae. Početkom 20. veka je Fred Nojfeld uspeo da vizualizuje najvažnije oružje ovog diplokoka – kapsulu. Nešto kasnije je Fred Grifit u svom čuvenom eksperimentu otkrio da pneumokok može da primi supstancu od drugog pneumokoka pomoću koje dolazi do izmene osobina. Vrlo brzo je otkriveno da je ta supstanca nuikleinska kiselina (DNK). Kako pneumokok na krvnom agaru izaziva delimičnu hemolizu eritrocita, što se manifestuje zelenom prebojenošću, ova bakterija spada u alfa hemolitične streptokoke. Raspon kliničkih entiteta koje izaziva S. pneumoniae, Gram-pozitivna bakterija oblika lancete, polazi od kliconoštva, preko sinusitisa, zapaljenja srednjeg uha i pneumonije, do invazivnih oboljenja sa prodorom u primarno sterilne regije, bakterijemijom, sepsom i meningitisom. Kapsula, kao glavni faktor virulencije, doprinosi otpornosti bakterije na fagocitozu, a takođe određuje postojanje preko 100 serotipova ove vrste. Ostali faktori virulencije važni u patogenezi pneumokoknih bolesti su, pored brojnih adhezivnih molekula i neuraminidaza, IgA proteaza koja razlaže sIgA i time suzbija odbrambene mehanizme domaćina, autolizin, enzim sa destruktivnim dejstvom na baketrijsku ćeliju i posledičnim otpuštanjem delova ćelijskog zida i snažnih proinflamatornih supstanci sa posledičnim gnojnim zapaljenjem. Posebno vredi pomenuti pneumolizin, koji svojom citotoksičnom aktivnošću direktno oštećuje ćelije plućnog epitela i endotel, a pokazano je i da suprimira inicijalni odgovor makrofaga i dendritskih ćelija. Pneumokok se prenosi respiratornim putem i već tokom prvih meseci života kolonizuje gornje partije respiratornog trakta, te je najveća kolonizacija u populaciji od dve do tri godine, a potom procenat opada. Procesom transformacije pneumokok uspešno stiče gene rezistencije na antibiotike, te je primećen porast rezistencije, a terapija najčešće obuhvata primenu amoksicilina, azitromicina i klaritromicina, fluorohinolona treće generacije i cefalosporina treće generacije. Uspešna prevencija bolesti uzrokovanih ovim patogenom je moguća zahvaljujući postojanju vakcina. Već 40 godina je u upotrebi je pneumokokna polisaharidna vakcina, sačinjena od kapsularnog antigena koja sadrži 23 serotipa. Od pre 20-ak godina je dostupna je i konjugovana pneumokokna vakcina, koja sarži 13, 15 ili 20 serotipova kapsularnog antigena konjugovanih na difterijski toksoid. Konjugacijom polisaharidnog antigena na proteinski nosač postiže se pokretanje T-zavisnog imunskog odgovora, što je posebno značajno kod dece mlađe od dve godine, kojima slezina nije dovoljno zrela. Takođe, indikacija za primenu konjugovane pneumokokne vakcine je i splenektomija, kao i brojna stanja (imunodeficijencija, isticanje likvora, hronične bolesti, itd). Primena vakcina je doprinela ne samo značajnom smanjenju komplikacija bolesti izazvanih S. pneumoniae i oboljevanja uopšte, već i smanjenju potrošnje antibiotika, a time svakako i smanjenju širenja rezistencije. Autor: Miloš Drljača