- serbiansocietymicrobiology@gmail.com
- +381 11 3160 625
![Citomegalovirus i njegova brojna lica – [Duplicated] – [Duplicated]](https://ums.rs/wp-content/uploads/2024/04/3ed.png)
Humani citomegalovirus (engl. cytomegalovirus, CMV) je član virusne podfamilije Betaherpesvirinae iz porodice Herpesviridae. Otkriven 1950-ih godina dvadesetog veka. Radi se o ubikvitarnom virusu koji je naziv dobio po tome što inficirane ćelije domaćina bivaju uvećane, tj. postaju citomegalične. Prevalenca seropozitivnosti varira u svetu od 60 do 100%, i veća je u socioekonomski nerazvijenim zemljama, kod prisutne prenaseljenosti što olakšava prenošenje virusa bliskim kontaktom. U Sjedinjenim Američkim Državama, CMV seroprevalencija iznosi oko 50% među odraslima, iako je veća kod žena, starijih osoba i onih sa nižim prihodima.
Transmisija virusa dešava se direktnim i seksualnim kontaktom, parenteralnim putem ili vertikalno sa majke na plod u toku trudnoće i porođaja, ali i transfuzijom krvi i transplantacijom organa. Primarna infekcija se najčešće dešava u ranom detinjstvu, a u najvećem broju slučajeva je asimptomatska, mada se može ispoljiti i u formi atipične mononukleoze. Nakon primarne infekcije, genom CMV perzistira u brojnim ćelijama domaćina, najčešće ne produkujući virusne partikule, odnosno ostaje u latentnom stanju, zadržavajući mogućnost reaktivacije u slučaju kada postoji supresija imunskog sistema domaćina.
Naime, kod imunokompromitovanih pacijenata podvrgnutih transplantaciji solidnih organa (engl. solid organ transplantation, SOT) ili alogenoj transplantaciji matičnih ćelija hematopoeze (engl. allogeneic hematopoietic stem cell transplantation, allo-HSCT), reaktivacija CMV je česta. Razlog tome je činjenica da pacijent mora da prima dugotrajnu imunosupresivnu terapiju. Kod transplantacije solidnih organa, kao što je transplantacija bubrega, srca, jetre, pluća, najrizičnija situacija je kad je pacijent CMV seronegativan, a donor seropozitivan pre same transplantacije. Tada dolazi do CMV reaktivacije u samom transplantiranom organu, što može da dovede do njegovog odbacivanja. Suprotno tome, kod allo-HSCT najrizičnija je situacija kada je donor seronegativan, a pacijent primalac seropozitivan. U takvoj situaciji dolazi do tzv. infekcije “naivnog” kalema tj. primarne infekcije transplantata sa rizikom da dođe do odbacivanja transplantata ili slabog funkcionisanja istog. Naime, u toj situaciji u samom transplantatu nisu prisutni specifični T citotoksični limfociti donora nastali kao rezultat prisustva CMV u organizmu donora. Stoga u prva tri meseca nakon allo-HSCT kada u organizmu pacijenta nije došlo do početne rekonstitucije imunskog sistema, a naročito specifičnih CD8+ T limfocita, dolazi do reaktivacije CMV. Citomegalovirusna infekcija kod primaoca transplantata može biti asimptomatska ili se može razviti simptomatska bolest tipa pneumonije, hepatitisa, gastroenteritisa, retinitisa i encefalitisa, pri čemu se bolest moze razviti kao rana ili kasna komplikacija nakon transplantacije.
Sve veći uspeh antivirusne terapije je smanjio incidenciju CMV bolesti na približno 10% u prvoj godini nakon transplantacije, ali se zato uvećala incidencija kasnih CMV reaktivacija, jer je utvrđeno da antivirusna terapija usporava oporavljanje specifičnog T ćelijskog citotoksičnog imunskog odgovora na CMV infekciju. Kod transplantatiranih pacijenata, mortalitet od CMV pneumonije je i dalje visok, i iznosi oko 70%. Citomegalovirusna bolest gastointestinalnog trakta se moze ispoljiti bez detektibilne serumske viremije, zbog čega se teško razlikuje od bolesti kalema protiv domaćina (engl. graft versus host disease, GvHD) gastrointestinalnog trakta. Profilaksa kod visokorizičnih primaoca transplantata doprinela je većem uspehu lečenja i umanjila uticaj visokorizičnog CMV serostatusa, koji potencijalno kompromituje uspeh lečenja transplantacijom. Takođe, minuciozni monitoring potencijalne CMV reaktivacije nakon transplantacije, uz primenu blagovrmene preventivne terapije smanjio je rizik od razvoja fatalne CMV bolesti.
Pored uticaja CMV reaktivacije na morbiditet i mortalitet u post-transplantacionom periodu, primećen je i potencijalni onkoprotektivni uticaj CMV. Naime, uočena je povezanost povećane prevalencije CMV-a sa smanjenom pojavom tumora u različitim demografskim kategorijama stanovništva širom sveta. Navedeni su i podaci o protektivnom dejstvu rane CMV reaktivacije na relaps akutne mijeloidne leukemije. Ovaj efekat onkoprotekcije od strane CMV prisutan je u širokom spektru tumora različite histološke građe. Osnovni razlog za onkoprotektivni uticaj CMV zasnovan je na imunskom odgovoru koji je usmeren na virus, kada su CMV molekuli eksprimirani na tumorskim ćelijama i na taj način služe kao ciljni antigeni. Već neko vreme istraživači ispituju virusne antigene prisutne u ćelijama kancera kao markere za tumor-specifičnu imunoterapiju.
Na osnovu svega navedenog može se reći da CMV ispoljava brojna “lica” i može se istaći da je njegov uticaj u medicini veoma kompleksan. Različito se ponaša kod imunokompetentnih u odnosu na imunosuprimirane osobe, a za ispitivanje njegovog onkoprotektivnog efekta potrebna sa dalja klinička istraživanja.
Autor teksta: Ida Bakrač, CSNIRS
Literatura:
Tuberkuloza je infektivno oboljenje koje i danas predstavlja globalni zdravstveni problem, a koje se može sprečiti i od kojeg se može izlečiti. Stoga zdravstveni radnici širom sveta nastoje da probude svest o ovoj bolesti protiv koje se borba neprestano vodi. Dan posebno posvećen njoj obeležava se 24. marta svake godine, decenijama unazad. Simbolično odabran datum predstavlja godišnjicu otkrića uzročnika tuberkuloze davne 1882. godine od strane Roberta Koha, nemačkog lekara i mikrobiologa (1). Uzročnik tuberkuloze, poznat i kao Kohov bacil, je striktno patogeni, spororastući, acidoalkoholorezistentni, aerobni bacil svrstan u Mycobacterium tuberculosis kompleks (2).
Na važnost borbe protiv ove bolesti ukazuju nam i podaci Svetske zdravstvene organizacije iz 2022. godine, u kojima se navodi da je te godine u svetu od tuberkuloze obolelo 10,6 miliona ljudi (od čega 1,3 miliona dece), a preminulo čak 1,3 miliona. To je čini drugim vodećim uzrokom smrti od infektivnih bolesti u svetu, odmah nakon COVID-19 infekcije, uzrokujući skoro dva puta više smrtnih slučajeva nego sida, koja je sve do 2014. godine imala prednost nad tuberkulozom (3, 4).
Infekcija bacilom tuberkuloze se veoma lako prenosi kapljičnim putem, npr. kašljanjem i kijanjem zarazne osobe. Najčešće zahvata pluća, do kojih bacili dospevaju inhalacijom. Odatle se može širiti po čitavom organizmu i uzrokovati bolest različitih organa, poput bubrega, kičmenih pršljenova, centralnog nervnog sistema. To se uglavnom događa kod imunokompromitovanih osoba (poput obolelih od side, koju karakteriše izrazita imunodeficijencija) (1, 2).
Simptomi plućnog oblika bolesti su nespecifični – kašalj (u trajanju od nekoliko nedelja ili duže, uz moguće iskašljavanje krvavog sadržaja), malaksalost, groznica, noćno preznojavanje, gubitak apetita (1). Kako pojedine osobe imaju tendenciju da ovakve simptome potpuno zanemare, jasno je da su oni značajni za lako širenje infekcije na zdrave osobe iz okruženja, od kojih su u posebno velikom riziku imunokompromitovane osobe. Zato je neophodno znati da tuberkuloza nije bolest prošlosti, već je i dalje prisutna, kao i da pravovremeno postavljanje dijagnoze i primena adekvatne terapije obezbeđuju bolji ishod.
Lečenje tuberkuloze je dugotrajno, višemesečno, pri čemu se primenjuje nekoliko antituberkulotika u različitim kombinacijama. Prema poslednjim preporukama sprovodi se šestomesečni režim lečenja, po kojem se tokom prva dva meseca primenjuju izoniazid, rifampicin, etambutol i pirazinamid, dok se preostala 4 meseca nastavlja samo sa primenom izoniazida i rifampicina (3).
Poseban izazov u lečenju predstavlja rastuća rezistencija bacila tuberkuloze na antituberkulotike, čija je posledica sve veća zastupljenost multirezistentnih (engl. multidrug-resistant; MDR) i ekstenzivno rezistentnih (engl. extensively drug-resistant; XDR) sojeva bacila tuberkuloze. Pod MDR sojevima podrazumevaju se sojevi rezistentni najmanje na izoniazid i rifampicin, najefikasnije antituberkulotike prve linije. XDR sojevi rezistentni su, pored izoniazida i rifampicina, i na fluorohinolone i najmanje jedan od injekcionih antituberkulotika druge linije (5).
U slučaju tuberkuloze uzrokovane MDR sojem, pristupa se šestomesečnom režimu lečenja koji uključuje primenu bedakvilina, pretomanida, linezolida i moksifloksacina (3). Za lečenje tuberkuloze uzrokovane XDR sojevima, izbor lekova se dodatno sužava. Prema tome, sa porastom rezistencije bacila tuberkuloze, dostupnost efikasnih lekova se smanjuje.
Rastuća rezistencija bakterija na antibiotike predstavlja sve značajniji globalni zdravstveni problem, kojem se svaki pojedinac može suprotstaviti, pre svega racionalnom upotrebom antibiotika (izbegavanjem primene antibiotika „na svoju ruku”).
Najefikasniji vid prevencije razvoja težih oblika bolesti i samim tim naše najdragocenije oružje u borbi protiv različitih infektivnih bolesti jeste vakcinacija. U slučaju tuberkuloze, primenjuje se BCG vakcina, koja se u našoj zemlji daje na rođenju prema propisanom kalendaru obavezne imunizacije (6).
Autor: Nada Akik, CSNIRS
Literatura:
Krajem 19. veka Escherich u uzorku stolice novorođenčadi i mačića sa dijarejom opisuje patogen koji odgovara Campylobacter jejuni. Potom McFaydean i Stockman (1913) opisuju patogen i nazivaju ga (engl. "cholera-like"), odnosno sličan vibrionu. Nije ga bilo moguće kultivisati na čvrstim hranljivim podlogama i tek po razvoju selektivnih bakterijskih podloga tokom sedamdesetih godina prošlog veka, dobijena je prilika da se ovaj patogen izoluje znatno češće. Ubrzo je shvaćeno da je C. jejuni veoma česta bakterija u humanoj populaciji (1). U okviru roda ima više vrsta, ali se C. jejuni najčešće izoluje. U razvijenim zemljama je kampilobakterioza znatno češća od salmoneloza i najčešća je bakterijska crevna infekcija Povezana je sa nedovoljno termički obrađenom piletinom, mlekom i kontaminiranom vodom (2). Kampilobakterioza pogađa sve uzraste, i incidencija je veća tokom letnjih meseci. Tipična klinička slika podrazumeva samoograničavajuću dijareju u trajanju do oko pet dana. Imunokompromitovani i stariji pacijenti imaju veći rizik za prolongiranu bolest, a takođe i komplikacije.
C. jejuni je gram negativna, mikroaerofilna bakterija, nutritivni izbirač. Oblika je zareza, pokretna sa polarnom flagelom (3). Ishod kontakta zavisi i od domaćina, njegovog imuniteta, prethodnih kontakata, ali i od faktora virulencije ove bakterije. Po prodoru do epitela creva C. jejuni adheriše za sluznicu i ulazi u ćelije. Zahvaljujući toksinu koji luči uništava epitelne ćelije, a provocira i nastanak zapaljenske reakcije. Posledica je nastanak enteritisa, koji se karakteriše tečnom stolicom sa primesama gnoja i krvi (4). Uz dijareju javlja se i mučnina, bol u stomaku, a moguće komplikacije su iritabilni kolon, dok se neki ljudi razvijaju i reaktivni artritis (5). Tipična klinička slika diferencijalno dijagnostički odgovara i salmonelozi, šigelozi, jersiniozi, ali i Norovirus enteritisu. Ponekad, abdominalni bol koji se javlja imitrira bol karakterističan za apendicitis (2).
Ono što je posebno za ovu bakteriju jesu komplikacije koje se javljaju. Jedna od njih je Guillain-Barre sindrom, autoimunsko oboljenje koje se prezentuje kao flakcidna ascedentna paraliza, koja nastaje usled demijelinizacije nerava (6). Prijavljene su i komplikacije u vidu miokarditisa i perikarditisa kod mladih muškaraca (2). Primećena je i povezanost sa brojnim poremećajima jednjaka i debelog creva.
Potvrda uzročnika infekcije se radi zasejavanjem stolice pacijenta na selektivne podloge i kultivisanjem u posebnim uslovima – mikroaerofilnim, na temperaturi 42°C tokom 48 sati. Druge mikrobiološke analize koje se ređe rade su PCR i imunoesej testove (engl. enzyme immunoassay, EIA). Infekcija je najčešće samoograničavajuća, te terapija podrazumeva nadoknadu tečnosti i elektrolita. Antibiotici se razmatraju ukoliko su pacijenti u povećanom riziku za nastanak težih formi oboljenja, poput imunokompromitovanih pacijenata. Terapija izbora su makrolidi, tetraciklini i fluorohinoloni (2,5)
Autor: Miloš Drljača, CSNIRS
Literatura
Mikroorganizmi mogu biti izdržljivi. Veoma izdržljivi. Mnogi od njih žive, pa čak i prosperiraju u izuzetnim uslovima, odnosno u sredinama sa ekstremnim temperaturama, zračenjem, salinitetom ili nivoom pH.
Jedan od primera je i bakterija Thermus aquaticus, izvor Taq DNK polimeraze, poznatog enzima koji se koristi u reakciji lančane polimerizacije (engl. polymerase chain reaction, PCR). Ovaj mikrob može da preživi u širokom opsegu visokih temperatura (od 50 do 80 °C), nezamislivih za funkcionisanje ljudskog organizma. Međutim, šta se dešava na suprotnom kraju temperaturnog spektra? Permafrost je deo zemljišta koji je zamrznut tokom čitave godine i zacementiran ledom. U ovakvim uslovima različiti mikroorganizmi mogu biti očuvani stotinama i hiljadama godina. Poznato nam je da permafrost sadrži bakterije, gljivice, protozoe i viruse. Topljenjem smrznutog zemljišta ovi mikroorganizmi se mogu osloboditi u okolinu, što za verovatan ishod ima njihovo uvođenje u moderne ekosisteme. Moguće posledice ovog otapanja za sada ne možemo da sagledamo u potpunosti. Uloga mikroorganizama koji bi mogli da izazovu bolest, a kriju se u permafrostu, do sada nije dovoljno rasvetljena. Ono što je važno jeste da po topljenju permafrosta neki mikroorganizmi mogu ponovo da započnu da se umnožavaju, a među njih spadaju i bakterije i DNK virusi. Znajući moguće posledice otapanja ovog zemljišta, nameće se pitanje – da li bi trebalo da se plašimo buduće pandemije iz permafrosta? Na ovo pitanje, nažalost, ne postoji siguran odgovor. Sredinom 2021. godine u ledu tibetanskog glečera pronađeno je 33 virusa, od kojih 28 predstavlja potpunu novinu za nauku. Naučnici su u uzorcima leda pronašli genetski materijal virusa koji su bili zamrznuti skoro 15 000 godina. Sama metoda pronalaženja ovih mikroorganizama ih uništava, te naučnici nisu bili pod neposrednom opasnošću. Smatra se da je šansa da se ovi virusi prošire po planeti veoma mala. Naime, oni bi bili adapritani za život u veoma hladnim uslovima, kakvi postoje retko gde na planeti. Takođe, ljudi ne bi bili u opasnosti obzirom da pronađeni virusi inficiraju bakterije i amebe.
Međutim uvek treba biti na oprezu – dva patogena na koje bi trebalo paziti su izazivač antraksa i poksvirusi. Pravi dokaz o mogućnosti virusa da inficira čoveka se mora zasnivati na dobijanju virusa koji može da se umnožava. Posebnu grupu virusa sačinjavaju RNK virusi, kojima pripada virus španske groznice – jedna vrsta gripa. Do sredine 2020. godine nisu sprovođeni eksperimenti koji bi imali za cilj da iz permafrosta “ožive” ovu grupu virusa, te nije poznato da li bi ovi patogeni uspavani u smrznutom zemljištu mogli da inficiraju ljude. Dakle, za virus španske groznice koji je izazvao pandemiju početkom 20. veka veoma je malo verovatno da “iskoči iz leda”.
Za bakterije je pretnja, nažalost, mnogo verovatnija – 2016. godine u Sibiru je registrovana epizoda infekcije bakterijom Bacillus anthracis, patogena koji izaziva antraks u ljudi i životinja. Tokom ove epidemije uginulo je preko 2300 irvasa, dok je inficirano i na desetine ljudi. Iako nije nedvosmisleno dokazano, postojale su indikacije da je ovaj mikroorganizam upravo oslobođen iz permafrosta. Još uvek nemamo precizne pretpostavke o riziku za pojavu infekcija od strane mikroorganizama iz permafrosta; međutim, postoji podatak koji je takođe zabrinjavajuć – bakterije pronađene u ovim slojevima zemljišta mogu biti rezistentne na antibiotike. Preko 100 različitih mikroorganizama u sibirskom permafrostu poseduju ovu rezistenciju. Ukoliko se ovi mikroorganizmi oslobode u okolinu, može doći do pojave novih bakterijskih vrsta rezistentnih na antibiotike.
Srećom, pojava oboljenja izazvanih rezistentnim vrstama takođe predstavlja malo verovatan scenario. Opasnost koju mikrobi iz permafrosta predstavlaju po ljude je nešto što ne razumemo dovoljno, ali je za sada verovatno mala. Naime, u područjima sa permafrostom gde bi potencijalno mogli biti mikroorganizmi izazivači bolesti nema puno ljudi, te bi širenje takve bolesti najverovatnije bilo ograničeno. Potencijal ipak postoji, jer bi neke od tih patogena možda mogle da prenose životinje do oblasti sa gušćom ljudskom naseljenošću. Permafrost je Pandorina kutija infektivnih bolesti i sa dolaskom globalnog otopljavanja njeno otvaranje nam možda preti.
Za sada nemamo dovoljno saznanja kakve ishode bi oslobađanje smrznutih, uspavanih mikroba moglo da ima. Kako bismo u potpunosti razumeli moguću opasnost, neophodno je da sprovodimo dalja istraživanja koja će nam dati bolji uvid u ovaj ekosistem zamrznut u vremenu.
Autor: Marko Janković
Čovečanstvo već nekoliko decenija unazad, još od 80-ih godina prošlog veka, bez predaha ratuje protiv side – sindroma stečene imunodeficijencije (fr. SIDA, Syndrome d';;;Immunodéficience Acquise; engl. AIDS, Acquired Immunodeficiency Syndrome), kao i protiv mnogih postojećih zabluda o njoj.
Prvi slučajevi ove bolesti opisani su 1981. godine u SAD-u u populaciji muškaraca koji imaju seksualne odnose sa muškarcima (engl. MSM, Men who have sex with men), dok je već 1983, u laboratoriji Pasterovog instituta u Parizu, uspešno izolovan uzročnik – virus humane imunodeficijencije (engl. HIV, Human immunodeficiency virus). HIV je svrstan u retroviruse (lat. Retroviridae), a ključna odlika svih predstavnika ove porodice je njihova sposobnost da jednolančani RNK molekul (svoj genom), unutar inficirane ćelije prevedu u dvolančani DNK molekul, što je potpuno suprotno procesu transkripcije u živoj ćeliji. Virusna DNK se potom ugrađuje u genom ljudske ćelije, kada postaje tzv. provirus. Geni virusa se mogu prepisivati istovremeno ili nezavisno od gena ćelije domaćina, što obezbeđuje replikaciju virusa u organizmu.
HIV poseduje dve identične kopije jednolančane RNK upakovane u kapsid atipične simetrije i obavijen je lipidnim omotačem. Kapsid se sastoji od proteinskih subjedinica p24, koje predstavljaju važan serološki dijagnostički marker infekcije. U sastav lipidnog omotača ulaze glikoproteinski molekuli gp120 i gp41, značajni za ulazak virusa u ciljnu ćeliju. To čine vezivanjem za receptor, u ovom slučaju molekul CD4 koji je dominantno eksprimiran na pomoćničkim T limfocitima. Rezultat infekcije ovih ćelija je njihova deplecija, koja vodi u izraženu imunodeficijenciju. Infekcija se može preneti seksualnim putem (iako najčešće, nije isključivo u MSM populaciji), zatim putem krvi (transfuzijom kontaminirane krvi i krvnih derivata, kod intravenskih korisnika narkotika, kod pacijenata na hemodijalizi, akcidentalnim ubodom kontaminiranim oštrim predmetom kod zdravstvenih radnika) i vertikalnom transmisijom – sa inficirane majke na dete (preko placente, prilikom porođaja, pa čak i putem mleka tokom laktacije). Virus se NE prenosi vazduhom, rukovanjem, grljenjem niti poljupcem sa inficiranom osobom! Inficirana osoba je HIV pozitivna, ali to ne znači momentalno da ona ima sidu. Sida predstavlja terminalni stadijum hronične HIV infekcije, koji se odlikuje značajnom imunodeficijencijom i posledičnom sklonošću ka oportunističkim infekcijama i malignitetima. Mogu proći i decenije od rizičnog kontakta, do ispoljavanja simptoma bolesti.
HIV infekcija i sida su još uvek neizlečive. Međutim, primarni cilj visoko aktivne antiretrovirusne terapije (engl. HAART, Highly Active Antiretroviral Therapy), koja podrazumeva primenu kombinacije 3 ili više antiretrovirusnih lekova različitih mehanizama dejstva, jeste taj da se viremija svede na nedetektabilan nivo. Time se smanjuje deplecija CD4 T limfocita i samim tim poboljšava kvalitet života HIV pozitivnog pacijenta, a takođe i sprečava dalja transmisija infekcije. HAART se koristi i u profilaksi, kako preekspoziciono (engl. PrEP, Pre-exposure prophylaxis), tako i postekspoziciono (engl. PEP, Post-exposure prophylaxis).
U našoj zemlji nije registrovan PrEP. I dalje, jedna od najboljih mera prevencije je upotreba kondoma. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO; engl. WHO, World Health Organization) i Zajedničkog programa Ujedinjenih nacija za borbu protiv side (engl. UNAIDS, The Joint United Nations Programme on HIV/AIDS) iz 2022. godine, čak 39 miliona ljudi u svetu živi sa HIV-om, od kojih je 1,3 miliona novoobolelih, a 630 hiljada je preminulo od posledica uznapredovale HIV infekcije. 29,8 miliona ljudi prima antiretrovirusnu terapiju. Strategija 95-95-95 ima za cilj suzbijanje epidemije HIV infekcije do 2025. godine na globalnom nivou, a podrazumeva da se 95% ljudi koji žive sa HIV-om postavi dijagnoza, zatim da 95% ljudi sa postavljenom dijagnozom HIV infekcije prima antiretrovirusnu terapiju, kao i da se kod 95% ljudi koji primaju antiretrovirusnu terapiju postigne adekvatna nedetektabilna viremija.
Autor: Nada Akik
Trendovi u shvatanju funkcionalnih mehanizama centralnog nervnog sistema (CNS) i složenih procesa koji čine život, neizostavno uvode značaj digestivnog trakta u razvoju jedinke i održavanju fizioloških procesa. Kompleksnost procesa koji se dešavaju u crevima, autonomnost u funkcionisanju, obilje hormona i parakrinih supstanci koje se proizvode u digestivnom traktu, a svojstveni su CNS-u, nameću potrebu za terminom ';';drugi mozak';'; (engl. second brain) i fokus na potencijalne etiološke faktore neuroloških i psihijatrijskih oboljenja upravo na nivou digestivnog trakta. Znajući da je crevna sluznica bogato naseljena mikroorganizmima, koji osim fizičkog prisustva i lokalnih efekata na sluznicu, ostvaruju znatni sistemski efekat preko metabolita i drugih faktora koje sekretuju, jasno je da osovinu mozak - crevo (engl. gut-brain axis) mikrobiota creva dodatno komplikuje. Odnos crevnog mikrobioma i CNS-a je bidirekcioni, sa direktnim i brojnim indirektnim efektima (1). ; Efekat nervnog sistema na mikrobiotu odvija se posredstvom enteričkog nervnog sistema, stimulacijom motiliteta, povećanjem propustljivosti epitela, sekrecijom crevnog sadržaja, difuznim neuroendokrinim sistemom, i čak direktnim delovanjem na gensku ekspresiju mikroorganizama (2).
Efekat crevne mikrobiote na razvoj CNS-a počinje nedugo nakon rođenja, budući da je prenatalna crevna sluznica uglavnom sterilna. Način porođaja, dojenje ili ishrana mlečnim formulama, rana upotreba antibiotika pokazuju značajni efekat na razvoj imunskih i metaboličkih bolesti, a u krajnjoj liniji i neuroloških poremećaja poput Alchajmerove bolesti. Primećena je promena mikrobiote vaginalne sluznice trudnih žena, u smislu smanjena diverziteta i dominacija Lactobacillus spp., Bacteroidales, i Actinomycetales, te vaginalnim porođajem započinje kolonizacija creva, a nastavlja se dojenjem i kontaktom sa okruženjem, do uspostavljanja harmonije. Osim mikroorganizama, dojenjem novorođenče unosi potrebne oligosaharide za ispravan metabolizam pojedinih mikroorganizama i održavanje homeostaze mikrobioma. Bilo kakvo naruašavanje normalnog razvoja mikrobiote creva, ima uticaj i na imunski i nervni sistem jedinke (3).
Komunikacija crevne mikrobiote i centralnog nervnog sistema se odvija mnogim putevima. Nerv lutalac (lat. n. vagus) ascendentno prenosi informacije iz digestivnog trakta u moždano stablo, hipotalamus i limbički sistem, time delujući na osnovne životne funkcije, emocije i kogniciju, a descendentno informacije iz limbičkog sistema (4). Efekat metabolita mikroorganizama ima značajan uticaj na enteroendokrini sistem i oslobađanje brojnih hormona u krvotok poput holecistokinina, neuropeprida Y, peptid YY, supstancije P. ;
Brojne bakterijske vrste poput Lactobacillus spp. i Bifidobacterium spp. produkuju gama aminobuternu kiselinu (GABA) koja je glavni inhibitorni neurotransmiter u mozgu. Candida spp., Escherichia spp., i Enterococcus spp. produkuju serotonin, a Bacillus spp. dopamin. Kratkolančane masne kiseline kao produkt metabolizma imaju snažan uticaj na memoriju i učenje (5). Stres i aktivacija hipotalamo-hipofizne-adrenalne osovine dovodi se u vezu sa povećanom propustljivošću creva i mogućim povećanim prodorom mikrobiote u sterilne regije i posledičnom inflamacijom, a jednako i sa smanjenjem nervnih faktora u hipokampusu (engl. brain derived neurotrophic factor – BDNF) kao i sniženim nivoom ekspresije NMDA receptora u mozgu, sa mogućim efektom na razvoj shizofrenije (4,5). ; Veza mikrobiote sa autističnim sprektrom poremećaja se ogleda u značajnoj učestalosti digestivnih tegoba kod osoba sa autističnim poremećajem, ali i sa znatno prisutnijim rodovima Faecalibacterium i Clostridium nego u normalnoj populaciji (4). Takođe, veza mikrobiote i neurodegenerativnih oboljenja je posredovana imunskim sistemom, sa značajnim uticajem mikroglije u samoj patogenezi (4,7).
Eksperimenti sa miševima koji su odgajani u sterilnim uslovima jasno ukazuju na uticaj mikrobiote na razvoj i funkciju mozga, smanjenje kognicije, ometenu adultnu neurogenezu, povećanje anksioznosti i smanjenje motivacije, poremećaj raspoloženja i depresivno ponašanje (4,6).
Poznati i još uvek nejasni mehanizmi interakcije crevne mikrobiote i stanja centralnog nervnog sitstema, ali i organizma uopšte, nameću potrebu za daljim istraživanjem osovine mozak - crevo što se i oslikava ogromnim interesovanjem naučne zajednice.
Autor: Miloš Drljača
LITERATURA
© | Udruženje mikrobiologa Srbije. Sva prava zadržana.
