- serbiansocietymicrobiology@gmail.com
- +381 11 3160 625
![Kakva je veza između crevne mikrobiote i IBD-a? – [Duplicated]](https://ums.rs/wp-content/uploads/2024/04/UMS_Slider-1.png)
Inflamatorne bolesti creva (engl. inflammatory bowel disease, IBD) su hronična, idiopatska, multifaktorska i nespecifična zapaljenska oboljenja za koje se smatra da nastaje kod genetski predisponiranih osoba zbog kompleksne interakcije između crevne mikrobiote i imunskog sistema domaćina. Postoje dva glavna entiteta IBD koja se razlikuju po svojoj distribuciji u gastrointestinalnom traktu i morfološkim karakteristikama u zahvaćenim segmentima, a to su Kronova (Crohn) bolest i ulcerozni kolitis. Incidencija obe bolesti je najviša kod dece i mladih odraslih osoba, međutim zapažena je bimodalna distribucija sa porastom javljanja kod osoba starijih od 60 godina. IBD ima rastuću učestalost (incidencu) u većini zemalja i raznoliku geografsku distribuciju s najčešćom zastupljenošću (prevalencom) u Severnoj Americi i Evropi. Ulcerozni colitis ima incidencu od 9 do 20 slučajeva i prevalencu od 156 do 291 slučaj na 100 000 stanovnika godišnje. U odnosu na Kronovu bolest, ulcerozni kolitis ima veću prevalencu kod odraslih nego u pedijatrijskoj populaciji. Kronova bolest se nešto češće javlja kod osoba ženskog pola, dok se ulcerozni kolitis javlja podjednako u oba pola.
Uprkos brojnim istraživanjima, uzroci nastanka IBD i dan danas ostaju enigma. Iako su donekle otkriveni potencijalni faktori rizika za nastanak IBD, dobar deo etiopatogeneze ostaje i dalje nepoznat. Među važnim faktorima rizika otkrivenim do danas, se ubrajaju pušenje, higijenska hipoteza, mikroorganizmi, apendektomija, neracionalno korišćenje antibiotika, genetske mutacije, stres i brojni drugi... Higijenska hipoteza, koja je isprva povezana sa nastankom astme, ukazuje na to da izglaganje mikroorganizmima iz čovekovog okruženja u detinjstvu jača naš imunski sistem i rezidentnu mikrobiotu u njemu. Ukoliko su deca prezaštićena od izlaganja uobičajenim infektivnim agensima iz okoline zbog poboljšane higijene, kasnije u životu dolazi do razvijanja neadekvatnog imunskog odgovora koji može dovesti do neefikasnog zapaljenskog procesa, pa čak i do IBD. Rizik za nastanak bolesti takođe raste kada postoji već jedan oboleli član u porodici. Do danas je otkriveno preko 200 gena povezanih sa nastankom IBD, među kojima se posebna značajnost pridaje genima NOD2 (povezan sa Kronovom bolešću), ATG16L1 i IRGM. Smatra se da su mutacije ovih gena odgovorne za neadekvatnu odbranu protiv bakterija iz lumena creva usled čega one ulaze kroz epitel creva i izazivaju zapaljensku reakciju u sluznici.
Bakterije i drugi mikroorganizmi koji kolonizuju sluznicu gastrointestinalnog trakta zdravih ljudi se nazivaju crevna mikrobiota, koja je koevulirala sa domaćinom hiljadama godina kako bi stvorila obostrano koristan odnos. Brojni faktori doprinose razvoju crevne mikrobiote tokom detinjstva i procenjuje se da je broj mikroorganizama koji naseljavaju crevnu mikrofloru preko 1014 čineći čak do 1000 različitih vrsta. Poznato je da crevna mikrobiota poseduje brojne esencijalne uloge u našem organizmu uključujući one koje imaju ulogu u odbrani od patogena, sintezi nutrijenata, metabolizmu i imunskom odgovoru domaćina. Izmenjen sastav mikrobiote creva (disbioza) povezan je sa patogenezom brojih inflamatornih procesa i bolesti, uključujući IBD kao jednu od najčešćih. Potvrđena je značajna razlika u sastavu crevne mikrobiote kod zdravih pojedinaca i pacijenata koji boluju od IBD. Obrazac disbioze koji se najviše povezuje sa IBD pacijentima je smanjenje broja i raznolikosti (diverziteta) komensalnih bakterija u crevima, posebno iz roda Firmicutes i Bacteroides i relativno povećanje vrsta iz roda Enterobacteriaceae.
Upotreba antibiotika takođe može biti povezana sa povećanim rizikom od nastanka IBD. Razvoj i otkriće novih klasa antibiotika doneli su veliki doprinos u svetu medicine i unapredili terapijske mogućnosti. Međutim, neracionalna upotreba antibiotika pokrenula je problem antibiotske rezistencije koja predstavlja svetski javno zdravstveni problem. Smatra se da upotreba antibiotika dovodi do crevne disbioze koja pogoduje nastanku IBD. Rađene su brojne studije koje su pokazale da česta upotreba antibiotika u dečijem uzrastu dovodi do duplo većeg rizika za nastanak IBD tokom kasnijih godina života. Naravno, potrebno je sprovesti dalja istraživanja da bi se u potpunosti razumele kompleksne interakcije između antibiotika, crevne mikrobiote i imuskog odgovora domaćina.
U poslednjih nekoliko godina došlo je do ekspanzije terapijskih opcija. Uobičajena terapija je simptomatska i bazira se na supresiji imunskog odgovora domaćina i smanjenju inflamatorne reakacije u sluznici creva i podrazumeva primenu kortikosteroida, aminosalicilata i različitih imunomodulatora (npr. anti-TNFα monoklonska antitela), a dodaju se i probiotici, prebotici i sinbiotici, Ukoliko primenjena terapija i dijeta ne olakšavaju simptome potrebno je izvesti hirušku terapiju koje u pojedinim slučajevima zahteva i odstranjivanje čitavog debelog creva (pankolektomiju). Obećavajuća terapijska metoda kod određenih pacijenata je terapija matičnim ćelijama (engl. stem cell therapy) uključujući terapiju hematopoeznim, mezenhimalnim i intestinalnim epitelnim matičnim ćelijama.
Autor teksta: Ida Bakrač, CSNIRS
![Six feet apart – [Duplicated] – [Duplicated]](https://ums.rs/wp-content/uploads/2024/04/2.png)
Svi smo mi nekada imali priliku da pogledamo romantičan film o dvoje zaljubljenih mladih ljudi koji boluju od cistične fibroze i ne smeju jedno drugome da se približe jer im preti smrtna opasnost. Postavlja se pitanje šta se to krije iza mnogih priča koje su inspirisale ovakve filmove, tj. šta je ono što ljude koji žive sa ovom bolešću sprečava da budu zajedno. U pitanju je komplikacija ove bolesti u vidu infekcija, koje su bakterijske etiologije i najčešće su izazvane vrstom Pseudomonas aeruginosa. Međutim, infekcije kod pacijenata sa cističnom fibrozom mogu biti izazvane i bakterijama Burkholderia cepacia i Stenotrophomonas maltophilia, koje imaju vrlo limitarne terapeutske opcije, kao i vrstom Staphylococcus aureus.
P. aeruginosa je Gram-negativna ubikvitarna bakterija iz grupe nefermentativnih bacila, koja produkuje plavo-zeleni pigment piocijanin po kome se često prepoznaje. Kao oportunistički humani patogen, ova bakterija izaziva akutne i hronične infekcije gotovo svih organskih sistema kod imunokompromitovanih (među kojima su i oboleli od cistične fibroze) i hospitalizovanih pacijenata, a prepoznata je i kao jedan od najznačajnijih uzročnika pneumonije povezane sa mehaničkom ventilacijom (engl. ventilator-associated pneumonia, VAP) jer je udružena sa visokom stopom mortaliteta.
Cistična fibroza (CF) je složeno autozomno-recesivno genetičko oboljenje koje prevashodno zahvata pluća, uz multiorganske manifestacije u pankreasu, jetri, bubrezima i crevima. Prema informacijama Registra pacijenata Fondacije za cističnu fibrozu, više od 70 000 ljudi širom sveta živi sa ovom bolešću, pri čemu se svake godine dijagnostikuje oko 1000 novih slučajeva. Pacijenti sa CF se rađaju sa strukturno normalnim plućima, ali razvijaju progresivnu respiratornu bolest sa čestim hroničnim infekcijama koje rezultuju nastankom bronhiektazija i sledstvene terminalne respiratorne insuficijencije koja predstavlja vodeći uzrok smrti kod ovih pacijenata. CF je klasičan primer bolesti gde dolazi do konstantnog nadmetanja između mikroorganizama koji izazivaju infekcije i imunskog odgovora domaćina, gde disfunkcionalni hiperinflamatorni imunski odgovor u kombinaciji sa hroničnim plućnim infekcijama u veoma velikoj meri doprinosi skraćenju životnog veka ovih pacijenata.
Mukus obolelih od CF je veoma gust i lepljiv, što često dovodi do opstrukcije disajnih puteva i čini savršen teren za nastanak infekcija posredovanih biofilmom, što predstavlja upravo jedan od ključnih faktora virulencije P. aeruginosa, ali i drugih značajnih patogena u ovoj populacijiu. Između ostalog, dugotrajno preživljavanje ove bakterije u plućima obolelih od CF zasniva se na uspešnom izbegavanju urođenog imunskog odgovora. Naime, P. aeruginosa produkuje različite enzime i druge molekule kao što su npr. autoindjuseri – quorum sensing molekuli (služe za međusobnu komunikaciju bakterijskih ćelija unutar zajednice) koji su zaslužni za invaziju, direktno oštećenje tkiva domaćina i uspešnu supresiju imunskog odgovora, sa akcentom na inhibiciji funkcije neutrofilnih granulocita. Tokom hronične infekcije disajnih puteva, P. aeruginosa se suočava sa različitim tipovima stresa – intra/interspecies kompeticija za hranljive materije i prostor, anaerobno okruženje izazvano prisustvom velike količine gustog i lepljivog mukusa, obilje neutrofila i njihovi antimikrobni produkti, ali i visoke koncentracije antibiotika pri pokušajima agresivnog lečenja ove infekcije. Ovakvo okruženje pokreće mikroevoluciju ove bakterije, koja se ogleda u indukciji spontanih mutacija, praćenih selekcijom određenih genotipova i fenotipova koji imaju bolje izglede za dugoročni opstanak unutar vazdušnih puteva. Ovaj bakterijski fenotip, poznatiji kao mukoidni fenotip, povezan je sa velikim poteškoćama u lečenju hronične infekcije (čak i nemogućnošću iskorenjivanja patogena), što izaziva jak inflamatorni odgovor i rezultuje ubrzanim gubitkom funkcije i lošijom prognozom bolesti.
Cistična fibroza jeste životno-ugrožavajuće stanje, međutim, brojna istraživanja u ovom polju su u toku poslednjih 50 godina doprinela razvoju naprednih tretmana, lekova i standarda i protokola za brigu o ovim pacijentima, što je zauzvrat pomerilo njihov očekivani životni vek iz detinjstva u odraslo doba. Ljudi koji žive sa ovom bolešću sada imaju priliku da studiraju, razvijaju karijere, osnuju porodicu i planiraju svoju budućnost u različitim pravcima, što je 70-ih godina prošlog veka bilo nezamislivo.
Iako ovi ljudi sada vode mnogo duže i kvalitetnije živote, njihovo preživljavanje ipak zavisi od prevencije infekcija, odnosno veoma redukovanog kontakta sa drugim ljudima i stalnih hospitalizacija zbog infekcija, što nam govori da efekti CF prevazilaze fizičko zdravlje pojedinca. Oboleli od CF su u većem riziku od razvoja depresije i anksioznosti u odnosu na opštu populaciju, a članovi njihovih porodica i negovatelji imaju pred sobom posebne izazove kada je u pitanju briga o voljenoj osobi koja se nosi sa ovom bolešću.
Autor: Mila Škorić, Medicinski podmladak
Literatura:
![Citomegalovirus i njegova brojna lica – [Duplicated] – [Duplicated]](https://ums.rs/wp-content/uploads/2024/04/3ed.png)
Humani citomegalovirus (engl. cytomegalovirus, CMV) je član virusne podfamilije Betaherpesvirinae iz porodice Herpesviridae. Otkriven 1950-ih godina dvadesetog veka. Radi se o ubikvitarnom virusu koji je naziv dobio po tome što inficirane ćelije domaćina bivaju uvećane, tj. postaju citomegalične. Prevalenca seropozitivnosti varira u svetu od 60 do 100%, i veća je u socioekonomski nerazvijenim zemljama, kod prisutne prenaseljenosti što olakšava prenošenje virusa bliskim kontaktom. U Sjedinjenim Američkim Državama, CMV seroprevalencija iznosi oko 50% među odraslima, iako je veća kod žena, starijih osoba i onih sa nižim prihodima.
Transmisija virusa dešava se direktnim i seksualnim kontaktom, parenteralnim putem ili vertikalno sa majke na plod u toku trudnoće i porođaja, ali i transfuzijom krvi i transplantacijom organa. Primarna infekcija se najčešće dešava u ranom detinjstvu, a u najvećem broju slučajeva je asimptomatska, mada se može ispoljiti i u formi atipične mononukleoze. Nakon primarne infekcije, genom CMV perzistira u brojnim ćelijama domaćina, najčešće ne produkujući virusne partikule, odnosno ostaje u latentnom stanju, zadržavajući mogućnost reaktivacije u slučaju kada postoji supresija imunskog sistema domaćina.
Naime, kod imunokompromitovanih pacijenata podvrgnutih transplantaciji solidnih organa (engl. solid organ transplantation, SOT) ili alogenoj transplantaciji matičnih ćelija hematopoeze (engl. allogeneic hematopoietic stem cell transplantation, allo-HSCT), reaktivacija CMV je česta. Razlog tome je činjenica da pacijent mora da prima dugotrajnu imunosupresivnu terapiju. Kod transplantacije solidnih organa, kao što je transplantacija bubrega, srca, jetre, pluća, najrizičnija situacija je kad je pacijent CMV seronegativan, a donor seropozitivan pre same transplantacije. Tada dolazi do CMV reaktivacije u samom transplantiranom organu, što može da dovede do njegovog odbacivanja. Suprotno tome, kod allo-HSCT najrizičnija je situacija kada je donor seronegativan, a pacijent primalac seropozitivan. U takvoj situaciji dolazi do tzv. infekcije “naivnog” kalema tj. primarne infekcije transplantata sa rizikom da dođe do odbacivanja transplantata ili slabog funkcionisanja istog. Naime, u toj situaciji u samom transplantatu nisu prisutni specifični T citotoksični limfociti donora nastali kao rezultat prisustva CMV u organizmu donora. Stoga u prva tri meseca nakon allo-HSCT kada u organizmu pacijenta nije došlo do početne rekonstitucije imunskog sistema, a naročito specifičnih CD8+ T limfocita, dolazi do reaktivacije CMV. Citomegalovirusna infekcija kod primaoca transplantata može biti asimptomatska ili se može razviti simptomatska bolest tipa pneumonije, hepatitisa, gastroenteritisa, retinitisa i encefalitisa, pri čemu se bolest moze razviti kao rana ili kasna komplikacija nakon transplantacije.
Sve veći uspeh antivirusne terapije je smanjio incidenciju CMV bolesti na približno 10% u prvoj godini nakon transplantacije, ali se zato uvećala incidencija kasnih CMV reaktivacija, jer je utvrđeno da antivirusna terapija usporava oporavljanje specifičnog T ćelijskog citotoksičnog imunskog odgovora na CMV infekciju. Kod transplantatiranih pacijenata, mortalitet od CMV pneumonije je i dalje visok, i iznosi oko 70%. Citomegalovirusna bolest gastointestinalnog trakta se moze ispoljiti bez detektibilne serumske viremije, zbog čega se teško razlikuje od bolesti kalema protiv domaćina (engl. graft versus host disease, GvHD) gastrointestinalnog trakta. Profilaksa kod visokorizičnih primaoca transplantata doprinela je većem uspehu lečenja i umanjila uticaj visokorizičnog CMV serostatusa, koji potencijalno kompromituje uspeh lečenja transplantacijom. Takođe, minuciozni monitoring potencijalne CMV reaktivacije nakon transplantacije, uz primenu blagovrmene preventivne terapije smanjio je rizik od razvoja fatalne CMV bolesti.
Pored uticaja CMV reaktivacije na morbiditet i mortalitet u post-transplantacionom periodu, primećen je i potencijalni onkoprotektivni uticaj CMV. Naime, uočena je povezanost povećane prevalencije CMV-a sa smanjenom pojavom tumora u različitim demografskim kategorijama stanovništva širom sveta. Navedeni su i podaci o protektivnom dejstvu rane CMV reaktivacije na relaps akutne mijeloidne leukemije. Ovaj efekat onkoprotekcije od strane CMV prisutan je u širokom spektru tumora različite histološke građe. Osnovni razlog za onkoprotektivni uticaj CMV zasnovan je na imunskom odgovoru koji je usmeren na virus, kada su CMV molekuli eksprimirani na tumorskim ćelijama i na taj način služe kao ciljni antigeni. Već neko vreme istraživači ispituju virusne antigene prisutne u ćelijama kancera kao markere za tumor-specifičnu imunoterapiju.
Na osnovu svega navedenog može se reći da CMV ispoljava brojna “lica” i može se istaći da je njegov uticaj u medicini veoma kompleksan. Različito se ponaša kod imunokompetentnih u odnosu na imunosuprimirane osobe, a za ispitivanje njegovog onkoprotektivnog efekta potrebna sa dalja klinička istraživanja.
Autor teksta: Ida Bakrač, CSNIRS
Literatura:
Poznati naučnici iz Australije, Barry Marshall i Robin Warren, su 1983. godine uspešno izolovali bakteriju Helicobacter pylori, nakon čega su 2005. godine proglašeni za dobitnike Nobelove nagrade. Pre otkrića H. pylori smatralo se da su stres i dinamični uslovi života glavni faktori rizika za razvoj peptičkog ulkusa želuca. Svojim istraživanjem Marshall i Warren su dokazali da je skoro 90% duodenalnih i 80% želudačnih ulkusa upravo izazvano infekcijom ovom bakterijom. Njihovo dugogodišnje istraživanje naišlo je na dosta kritika i nerazumevanja, nakon čega je i sam naučnik (R. Warren) odlučio da testira njihovu hipotezu na sebi popivši kulturu koja je sadržala H. pylori. Pre nego što je zarazio sebe, Warren-u je uzeta biopsija želuca kako bi dokazao da bakterija nije bila prisutna. Nakon tri dana otkako je popio kulturu, javili su mu se simptomi koji su karakteristični za infekciju ovom bakterijom, a to su osećaj nelagodnosti u želucu, mučnina, povraćanje i gubitak apetita. Već nakon 8. dana mu je uzeta ponovna biopsija želuca na kojoj je uočio zapaljenje gastrične sluznice (gastritis), a nakon kultivisanja na hranljivoj podlozi vizuelizovan je i sam uzročnik. Njegov eksperiment ne samo što je dokazao da iza gastritisa stoji infekcija ovom bakterijom, već da se ona može izlečiti primenom antibiotika širokog spektra (1,2).
H. pylori je Gram-negativni mikroaerofilni spiralni bacil koji pripada porodici Helicobacteriaceae, u kojoj je do danas otkriveno preko 35 različitih vrsta (3). Neke vrste mogu zaraziti i životinje (npr. H. heilmannii), dok je H. pylori najznačajnija vrsta kod ljudi, kojom je zaraženo preko 50% humane populacije. Značaj ove bakterije leži u brojnim kliničkim entitetima koje izaziva kao što su atrofični i hronični gastritis, ulkusne bolesti i displastične lezije. Ukoliko nije primenjena adekvatna antibiotska terapija ova oboljenja usled hroniciteta mogu progredirati ka ozbiljnim malignitetitma među kojima su najvažniji adenokarcinom želuca i MALT (eng. Mucosa-associeted lymphoid tissue) B-ćelijski limfom želuca. Brojni faktori virulencije omogućavaju ovom bacilu da dovede do kolonizacije i infekcije u izuzetno kiseloj želudačnoj sredini. Među najznačajnijim su: produkcija ureaze koja povećava pH i stvara pogodniju mikrosredinu za opstanak ove bakterije, pokretljivost zahvaljujući prisustvu flagela, adherenciju za ćelije sluznice i produkciju toksina koji dovode do oštećenja ćelija gastrične sluznice. Spiralni oblik bakterije i prisustvo flagela joj omogućavaju ulazak i kretanje kroz viskozni sloj mukusa do bazne sredine koja je pogodnija za kolonizaciju (4, 5).
Osobe sa hroničnom inflamacijom u želucu usled infekcije H. pylori u većini slučajeva su bez simptoma, dok se kod manjeg broja obolelih (oko 30%) može javiti maligna transformacija i razvoj karcinoma želuca. Ovaj tumor je peti najčešće dijagnostikovani malignitet i treći vodeći uzrok smrti od malignih bolesti u svetu (6). Pored infekcije H. pylori postoje brojni faktori rizika koji dovode do nastanka karcinoma želuca kao što su neadekvatna ishrana, pušenje, konzumiranje alkohola, polipoza želuca, stanja hiperaciditeta, krvna grupa A i pozitivna porodična anamneza (7). Eradikaciona terapija je kombinovana antibiotska terapija uz inhibitore protonske pumpe, koja se daje u čilju izlečenja infekcije H. pylori. Davanje eradikacione terapije pre razvoja prekanceroznih lezija (atrofija, intestinalna metaplazija i displazija) se pokazalo kao jedina efikasna strategija za smanjenje incidencije adenokarcinoma želuca, dok sa druge strane, česta primena antibiotika u budućnosti može pogoršati već postojeće probleme antibiotske rezistencije (8). S obzirom na to da su primarni izvor i rezervoar ljudi, bolest se najčešće prenosti direktnim kontaktom, feko-oralnim putem ili oralno-oralnim putem, što nam ukazuje na čest prenos infekcije među članovima porodice i potencijalne re-infekcije izlečenih osoba koje žive sa asimptomatskim nosiocima infekcije (9, 10). Stoga je od velike važnosti da svi članovi porodice budu testirani na potencijalnu infekciju i, ukoliko su pozitivni, potrebno je prepisati odgovarajuću antibiotsku terapiju.
Pored adekvatne terapije, laboratorijska dijagonstika je od ključnog značaja kada govorimo o helikobakterijama. Dijagnostičke metode su brojne i mogu se podeliti na invazivne i neinvazivne. Invazivne metode su najpouzdanije i smatraju se metodama zlatnog standarda. One podrazumevaju uzimanje isečka tkiva prilikom endoskopskog pregleda želuca, odnosno biopsiju želuca. Od uzetog isečka može se napraviti patohistološki preparat, može se dokazati prisustvo bakterijskih gena PCR metodom, a uzeti isečak se može i kultivisati. Prednost imaju neinvazivne metode zbog svoje jednostavnosti izvođenja i smanjenog rizika od komplikacija, a neke od njih su ureaza izdisajni test (koji je ujedno i najpouzadniji među neinvazivnim metodama), detekcija antigena u fecesu i serološka dijagnostika.
Iz svega navedenog možemo zaključiti da su pravovremena dijagnostika i eradikaciona terapija ključne u lečenju infekcije H. pylori, a samim tim i u smanjenju incidencije karcinoma želuca uzrokovanog ovom bakterijom.
Autor: Ida Bakrač, CSNIRS
Literatura:
1. How Drinking Bacteria Won Scientists the Nobel Prize. Dostuno na : https://www.thepipettepen.com/how-drinking-bacteria-won-scientists-the-nobel-prize/
2. Ahmed N. 23 years of the discovery of Helicobacter pylori: is the debate over? Ann Clin Microbiol Antimicrob. 2005; 4:17.
3. Vandamme P, Falsen E, Rossaq R, et al. Revision of Campylobacter, Helicobacter, and Wolinella taxonomy: emendation of generic descriptions and proposal of Arcobacter gen. nov. Int. J. Syst. Bacteriol. 1991; 41(1):88–103.
4. Parikh NS, Ahlawat R. Helicobacter Pylori. Treasure Island (FL): StatPearls Publishing. 2024.
5. Savic B, Mitrovic S, Jovanovic T. Medicinska mikrobiologija. 2020.
6. Mukkamalla SKR, Recio-Boiles A, Babiker HM. Gastric Cancer. Treasure Island (FL): StatPearls Publishing. 2023.
7. Sipetic SB, Tomic Kundakovic S, Vlajinac HD, Maksimovic N, Knezevic A, Kisic D. Epidemiološke karakteristike raka želuca. Medicinski pregled. 2005; 58(5-6):265-70.
8. Rokkas T, Rokka A, Portincasa P: A systematic review and meta-analysis of the role of Helicobacter pylori eradication in preventing gastric cancer. Ann Gastroenterol. 2017; 30(4):414–23.
9. Kayali S, Manfredi M, Gaiani F, Bianchi L, Bizzarri B, Leandro G et al. Helicobacter pylori, transmission routes and recurrence of infection: state of the art. Acta Biomed. 2018; 89(8-S):72-76.
10. Ansari S, Yamaoka Y. Current understanding and management of Helicobacter pylori infection: an updated appraisal. 2018.
![Mikrobi (ne) vole sunčanje – [Duplicated] – [Duplicated]](https://ums.rs/wp-content/uploads/2024/04/5.png)
Koža je najveći ljudski organ i ima ulogu u zaštiti organizma od štetnih uticaja spoljne sredine, infekcija i termoregulaciji (1). Mikrobiota je u tesnom mutualističkom simbiotskom odnosu sa našom kožom. Koža obezbeđuje izvore energije za bakterije (lipide iz sebuma, elektroliti iz znoja i proteini keratinocita), dok bakterije produkuju slobodne masne kiseline i enzime koji učestvuju u održanju rN kože i prvoj liniji odbrane od patogena i učestvuju u sazrevanju imunog sistema (1,2).
Kolonizacija kože počinje pri samom porođaju. Deca rođena carskim rezom imaju mikrobiotu sličnu koži majke sa dominantnim Staphylococcus spp, Corynebacterium spp i Cutinbacterium spp; dok u sastavu mikrobiote kože nakon vaginalnog porođaja dominiraju Lactobacillus spp, Prevotella spp i Candida albicans (3). Tokom sazrevanja organizma dolazi do promene celokupne mikrobiote kože, dok je ona kod odraslih relativno stabilna. Ipak, postoje individualne razlike na koje utiču pol, mesto stanovanja, etnička pripadnost, životne navike i nega kože. Najzastupljeniji bakterijski rodovi su: Streptococcus, Porphyromonas, Acinetobacter, Enhydrobacter, Comamonas, Staphylococcus, Cutibacterium, Corynebacterium i Chryseobacterium spp; a gljivični: Candida, Malassezia, Penicillium, Wallemia, Aspergillus i Cladosporium spp (4). Pored toga, zapažaju se razlike zavisno od posmatranog dela kože usled različite izloženosti suncu, hidracije, količine sebuma, dostupnosti kiseonika i rN (1). Na delovima kože sa većom količinom sebuma i nižim rN su najzastupljeniji Cutibacterium spp. i Malassezia spp. (lice, posebno obrazi i skalp), a nešto manje Staphylococcus spp. (posebno S. epidermidis i S. aureus); na vlažnim delovima (pazušna, kubitalna, poplitealna i ingvinalna regija) dominiraju Staphylococcus spp. i Corynebacterium spp.; dok su na suvim delovima vrste podjednako zastupljene (2,5,6). Najviše gljivičnih vrsta nađeno je na stopalima (7).
Disbioze i promene rN kože zapažaju se u različitim dermatološkim oboljenjima poput atopijskog i kontaktnog dermatitisa, ihtioze i akni. Fiziološka rN vrednost kože (4,5-5) održava lipidni barijeru i sastav mikrobiote i smanjuje mogućnost tranzitorne kolonizacije Gram-negativnim bakterijama poput E. coli i Pseudomonas spp. i posledične infekcije. Alkalizacija kože pospešuje rast S. aureus čiji enterotoksini učestvuju u patogenezi ekcema (2). Cutibacterium acnes je značajan u patogenezi akni, jer menja diferencijaciju keratinocita, interaguje sa imunim sistemom i izaziva zapaljenje (8).
Dugotrajno izlaganje suncu izaziva kožne promene pod nazivom „foto-starenje“. Centralnu ulogu u prirodnom starenju kože i UV indukovanim promenama ekstracelularnog matriksa imaju slobodni radikali. UV zračenje smanjuje produkciju i podstiče razgradnju kolagena što se manifestuje gubitkom čvrstine i elastičnosti kože i pojavom bora (9,10). UV zraci na koži sa aknama indukuju proinflamatorni odgovor, fibrozu, postinflamatorne hiperpigmentacije i eritem (11).
UV zračenje ima uticaj i na mikrobiotu kože. Dominantni rodovi ne pokazuju značajne promene nakon ekstenzivnog ozračenja kože, ali su zapažene promene u manje zastupljenim rodovima. Najznačajnije je povećanje broja Cianobacterium spp. kao i njihovih produkata. Takođe, dolazi do povećanja broja bakterija iz rodova Fusobacterium, Verrucomicrobium spp i familije Oxalobacteriaceae. Do smanjenja broja bakterija dolazi u familijama Lactobacillaceae i Pseudomonadaceae. Pseudomonadaceae se smanjuju odmah po izlaganju zračenju, više pod dejstvom UVA nego UVB zraka, dok na Lactobacillaceae obe vrste zraka imaju jednak uticaj (12,13). Smatra se da Cianobacterium spp. i Lactobacillaceae mogu imati protektivne efekte na kožu. Cianobacterium spp. produkuju UV-apsorptivne supstance poput mikosporinu-sličnih aminokiselina (engl. MAA) i antioksidanse: vitamin S, E, retinoide i redukovani glutation; kao i enzime: superoksid-dizmutazu, katalazu, glutation peroksidazu i reduktazu... (13) Probiotici koji sadrže Lactobacillus johnsonii ubrzavaju oporavak indukovane imunosupresije i UV-indukovanih povreda kože (14). Lipoteihoična kiselina iz ćelijskog zida Lactobacillus sakei inhibira MMP-1 i MAPK, čime smanjuje inflamaciju (15).
Autor teksta: Anja Stanojlović, CSNIRS
Literatura:
Atmosfera predstavlja gasoviti omotač koji pokriva Zemlju, a pored gasova poput kiseonika, azota i ugljen dioksida kao najzastupljenijih, u atmosferi se nalaze i čestice prašine, minerala ali i živi organizami poput bakterija, virusa i gljiva. Mikroorganizmi u atmosferu dospevaju procesom resuspenzije i aerosolizacije sa površina izloženih kretanju vazduha. U prilog ovoj tvrdnji govori i činjenica da su brojna istraživanja pokazala korelaciju između populacije bakterija na površini zemljišta i sloja vazduha najbližem toj površini. Pored čvrstih površina, veliki vodeni sistemi, poput mora i okeana su takođe važan izvor atmosferskih mikroorganizama koji kroz sitne kapljice dospevaju u atmosferu. Bakterije u vazduhu mogu da perzistiraju kao pojedinačne ćelije ili da se asociraju sa drugim bakterijama, sporama ili česticama prašine. Nakon resuspenzije bakterija sa površine tla, strujanjem vazduha mogu biti prenete na velike udaljenosti, a zabeleženi su i interkontinentalni prenosi. Uklanjanje bakterija i drugih mikroorganizama iz atmosfere se prirodno događa kroz proces suvog taloženja - sedimentacije (adherencijom na biljke, životinje, građevine i druge površine) i vlažnog taloženja - precipitacije (kroz kišu, sneg, maglu i dr.).
Jedno od glavnih istraživačkih pitanja koja se tiču mikrobioma atmosfere je uloga ovih mikroorganizama: da li samo preživljavaju loše uslove okoline (UV zračenje, niska temperatura, kisela sredina, prisustvo oksidanata) i svode svoj metabolizam na minimum ili imaju aktivnu ulogu u atmosferi. Danas je poznato da bakterije iz atmosfere utiču na razne procese koji se odvijaju u ovom gasovitom omotaču. Jedan od najpoznatijih primera je uloga bakterije Pseudomonas syringae, biljnog patogena koji se često nalazi i u oblacima, u ciklusu kruženja vode u prirodi kroz aktivnost u stvaranju čestica leda (engl. ''ice nucleation activity''). Naime, P. syringae ima sposobnost da sintetiše membranski lipoglikoprotein InaZ koji ćeliji omogućava da započne kristalizaciju vodenih kapljica i stvaranje leda na temperaturama višim od tačke mržnjenja. Time se objašnjava visoka koncentracija ovih bakterija u snežnim padavinama, pahuljama, ali i kišnim kapima, rekama i podzemnim vodama.
Mnogi naučni radovi dokazali su i aktivnost atmosferskih mikroorganizama u degradaciji organiskih materija iz atmosfere. Velika količina različitih organskih materija se nalazi posebno u oblacima, a dospevaju u atmosferu bilo iz direktnih izvora (npr. putem izduvnih gasova automobila), ili nastaju oksidacijom ugljovodonika u vazduhu. Bakterije iz rodova Pseudomonas i Sphingomonas su pokazale veliki potencijal u biodegradaciji potencijalno opasnih organskih molekula iz atmosfere kao što su formati, acetati, sukcinati, formaldehid i dr.
Neka novija istraživanja ukazuju i na značaj atmosfere kao medijuma gde mikroorganizmi razmenjuju gene za rezistenciju na antibiotike, čime se ova pojava širi na velika područja. Rezistencija mikroorganizama na antibiotike je prirodna pojava sa određenom evolutivnom dinamikom koju savremena prekomerna i nekontrolisana upotreba antibiotika znatno ubrzava. Danas se antibiotici mogu detektovati u otpadnim vodama, ali i u izvorima, rekama i drugim prirodnim staništima što znatno utiče na razvoj rezistencije mikroroganizama koji u njima žive. Iz svih ovih staništa, bakterije koje steknu sposobnost rezistencije mogu se aerosolizovati u atmosferu i pasivno putovati na velike udaljenosti noseći svoje gene za rezistenciju koje mogu predati novom ekosistemu u koji dospeju.
Autor: Milica Mladenović, CSNIRS
Literatura:
1. Rossi F., Peguilhan R., Turgeon N., Veillette M., Baray J. et al. Quantification of antibiotic resistance genes (ARGs) in clouds at a mountain site (puy de Dôme, central France). Sci Total Environ. 2022; 865:161264
2. Vaitilingom M., Amato P., Sancelme M., Laj P., Leriche M. et al. Contribution of Microbial Activity to Carbon Chemistry in Clouds. Appl Environ Microbiol. 2010; 76(1):23
3. Woo C. Yamamato N., Falling bacterial communities from the atmosphere. Environ Microbiome. 2020; 15:22
4. Nikolić I. Identifikacijs, genetički diverzitet i biološka kontrola Pseudomonas syringae pv. aptata sa područja Srbije. Doktorska disertacija, Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu. 2018;
5. Vujić B.B., Milovanović D.B., Ubavin D.M., Analiza koncentracionih nivoa čestičnih materija (PM10 ukupnih suspendovanih čestica i čađi) u Zrenjaninu. Hem. IND. 2010; 64 (5) 453-458
Novac je nešto sa čim svi dolazimo u kontakt na svakoga dana. Papirne novčanice su napravljene od mešavine pamučnog papira i drugih tekstilnih vlakana, što čini novčanice izdržljivijim od papira, ali i dobrim staništem za bakterije i druge mikroorganizme. Vlaknasta površina papirnih novčanica čini dobru podlogu za adheziju bakterija. Međutim, dobra adhezivna površina nije dovoljna za rast mikroorganizama, već i vlažna površina i odgovarajuća temperatura. Novčanice koje duži vremenski period cirkulišu u populaciji imaju veću šansu da postanu kontaminirane, a novčanice manjih apoena su povezane sa obimnijom i dužom cirkulacijom u opštoj populaciji.
Fraza koja se ustalila u narodu: ,,Ko zna ko je sve to dirao“ zaista dolazi do izražaja kada se radi o novcu, jer nikada zapravo nismo sigurni o putu novca od štamparije do nas, odnosno da li je neko sa lošijim higijenskim navikama imao kontakt sa tim novčanicama pre nas. Takođe, navike kao što su „bacanje“ novca na slavljima i lizanje prstiju pre brojanja novca doprinose kontaminaciji novčanica.
Bakterije koje se najčešće nalaze na novčanicama su S. aureus, E.coli, Klebsiella spp. i Enterobacter spp., kao i mnoge gljivice. Takođe, radno mesto osobe ima uticaj na to koji će se mikroorganizmi pronaći na novčanicama kojima osoba raspolaže, kao na primer: novčanice kojima raspolažu mesari i ribari su češće kontaminirane intestinalnim patogenima, novčanice kojima raspolaže laboratorijsko osoblje su češće kontaminirane bakterijama roda Pseudomonas i Proteus, dok su novčanice koje su potekle iz objekata koji služe hranu često kontaminirani bakterijama iz roda Salmonella. Radnici u bankama i kasiri su izloženiji svim ovim mikroorganizmima, a jedna studija iz Švajcarske je čak pokazala da su radnici u bankama izloženiji virusu influence. Takođe, tokom pandemije COVID-19, Svetska zdravstvena organizacija je izdala preporuku za upotrebu beskontaktnih sredstava plaćanja, zbog potencijalnog prenošenja virusa novčanicama. Bakterijski izolati sa novčanica takođe pokazuju visok stepen rezistencije na antibiotike. Kovanice takođe predstavljaju potencijalni izvor zaraze, međutim znatno manje nego papirne novčanice, zbog osetljivosti bakterija na metale i legure. Bakterijski mikrobiom na novčanicama može da bude dobar pokazatelj prethodne izloženosti novčanica faktorima sredine kojima su bile okružene.
Sve navedeno ukazuje na to da novac može da bude posrednik u kontaminaciji (engl. hand to hand contamination), te je pranje ruku obavezno nakon manipulisanja novcem. Takođe, ovo može biti potencijalan izvor bioterorizma, kako teroristi mogu da kontaminiraju novčanice nečim izuzetno patogenim, odnosno opasnim po javno zdravlje. Tretiranje papira od kojeg se prave novčanice antimikrobnim sredstvima je jedna od preporuka za suzbijanje kontaminacija posredovanim novcem, kao i upotreba antimikrobnih polimera za proizvodnju novčanica. Kontaminirani novac predstavlja pretnju po javno zdravlje, pogotovo kada se istovremeno manipuliše novcem i hranom. Takođe, novac može predstavljati izvor bolničkih infekcija, u slučajevima kada je potekao iz bolnica/sa ruku bolničkog osoblja. Prelazak na elektronska i beskontaktna plaćanja smanjuje rizik za širenje patogena novcem, međutim, ovaj vid plaćanja je šire rasprostranjen u razvijenijim delovima sveta. Adekvatna higijena ruku je ključ u sprečavanju širenja zaraznih bolesti novcem.
- It’s a rich man’s world
Grupa ABBA, 1976.
Autor teksta: Iva Šikanić, Medicinski podmladak
Literatura
Vakcinacija je druga najznačajnija preventivna mera prema infektivnim bolestima posle čiste pitke vode. Takođe, sve je više dokaza da pored bolesti prema kojoj su usmerene štite i od mnogih drugih. Najispitivaniji su do sada efekti BCG i MMR vakcine (1).
BCG vakcina sadrži atenuisan soj Mycobacterium bovis, a indukuje imunitet prema teškim oblicima tuberkuloze (milijarna, tuberkulozni meningitis...) i lepre u humanoj populaciji čiji su najčešći izazivači M. tuberculosis i M. leprae. Pokazano je da vakcinacija ovom vakcinom u prvom mesecu života smanjuje mortalitet dece za 30% (2). Smatra se da je uzrok tome imunomodulatorni efekat ove vakcine. Naime, kod vakcinisanih je zapažena pojačana metilacija histona u monocitima, što dovodi do značajnog povećanja sinteze IFN-γ i proinflamatornih citokina, najviše IL-1β, nešto manje TNF-α i IL-6. Ovi citokini deluju na NK – ćelije, dovodeći do pojave određenog stepena memorije i pojačane citotoksičnosti; bez promena na eksprimiranim površnim molekulima i broja ćelija. Eksperimentalno na miševima je pokazana veća produkcija citokina nakon infekcije gljivicama (Candida albicans) i drugim bakterijama (Staphylococcus aureus) kod vakcinisanih u odnosu na kontrolnu grupu (3,4). Kasnije je utvrđen uticaj povećanja proinflamatornih, uz smanjenje antiinflamatornih citokina na promene u TLR prilikom infekcije drugim patogenima kod novorođenčadi (1, 4-6). Pored urođene, BCG vakcina dovodi do promena i u stečenoj imunosti. Nakon vakcinacije uočen je porast IL-13 produkujućih CD4+ i IFN-γ produkujućih CD8+ limfocita (1,5,6). Kod vakcinisanih miševa je manje dolazilo do parazitemije i smrtnog ishoda usled infekcije Plasmodium yoelli, uz povećan titar IgM i IgG2 antitela (1). Takođe, dokazan je i uticaj BCG vakcine na neinfektivne bolesti. Pokazana je manja učestalost malignog melanoma i limfoma kod vakcinisanih ispitanika (8,9).
Najznačajniji uticaj MMR vakcine prema drugim bolestima je indirektan. Ona sprečava razvoj prolazne imunodeficijencije koja se javlja nakon preležane infekcije virusom morbila (1). U epidemiološkim studijama pokazana je manja smrtnost odojčadi vakcinisanih ovom vakcinom u odnosu na nevakcinisane, kao i manji stepen hospitalizacije od svih zaraznih bolesti osoba koje su bile vakcinisane u periodu od 6. meseca do 1. godine života u odnosu na one vakcinisane kasnije i nevakcinisane (9, 10). Imunomodulatorna aktivnost vakcine se manifestuje smanjenjem udela CD4+ i povećanjem CD8+ limfocita u perifernoj krvi, kao i povećane produkcije IFN-γ. Smatra se da postoji i uticaj na NK – ćelije, ali nije dovoljno ispitan (11). Morbilli virus pokazuje značajnu onkolitičku aktivnost prema humanim ćelijama karcinoma pluća i kolorektalnog adenokarcinoma. Prilikom in vitro infekcije kultura ovih ćelija vidi se stvaranje sincicijuma sa povećanim brojem apoptoza uz povećanu ekspresiju egzekutorske kaspaze 3. Na osnovu toga, pokušava se razvoj atemuisane MV vakcine u cilju viroterapije tumora (12).
Sa sigurnošću možemo reći da su vakcine epohalno otkriće u medicini, zaslužne za značajno smanjenje mortaliteta prvenstveno dece ali i ostalih uzrasnih grupa. Ipak, možemo zaključiti da one imaju i brojne druge povoljne efekte koji treba da budu usavršeni.
Budite odgovorni i prema sebi i prema društvu, vakcinišite se!
Autor: Anja Stanojlović, CSNIRS
Literatura:
Tuberkuloza je infektivno oboljenje koje i danas predstavlja globalni zdravstveni problem, a koje se može sprečiti i od kojeg se može izlečiti. Stoga zdravstveni radnici širom sveta nastoje da probude svest o ovoj bolesti protiv koje se borba neprestano vodi. Dan posebno posvećen njoj obeležava se 24. marta svake godine, decenijama unazad. Simbolično odabran datum predstavlja godišnjicu otkrića uzročnika tuberkuloze davne 1882. godine od strane Roberta Koha, nemačkog lekara i mikrobiologa (1). Uzročnik tuberkuloze, poznat i kao Kohov bacil, je striktno patogeni, spororastući, acidoalkoholorezistentni, aerobni bacil svrstan u Mycobacterium tuberculosis kompleks (2).
Na važnost borbe protiv ove bolesti ukazuju nam i podaci Svetske zdravstvene organizacije iz 2022. godine, u kojima se navodi da je te godine u svetu od tuberkuloze obolelo 10,6 miliona ljudi (od čega 1,3 miliona dece), a preminulo čak 1,3 miliona. To je čini drugim vodećim uzrokom smrti od infektivnih bolesti u svetu, odmah nakon COVID-19 infekcije, uzrokujući skoro dva puta više smrtnih slučajeva nego sida, koja je sve do 2014. godine imala prednost nad tuberkulozom (3, 4).
Infekcija bacilom tuberkuloze se veoma lako prenosi kapljičnim putem, npr. kašljanjem i kijanjem zarazne osobe. Najčešće zahvata pluća, do kojih bacili dospevaju inhalacijom. Odatle se može širiti po čitavom organizmu i uzrokovati bolest različitih organa, poput bubrega, kičmenih pršljenova, centralnog nervnog sistema. To se uglavnom događa kod imunokompromitovanih osoba (poput obolelih od side, koju karakteriše izrazita imunodeficijencija) (1, 2).
Simptomi plućnog oblika bolesti su nespecifični – kašalj (u trajanju od nekoliko nedelja ili duže, uz moguće iskašljavanje krvavog sadržaja), malaksalost, groznica, noćno preznojavanje, gubitak apetita (1). Kako pojedine osobe imaju tendenciju da ovakve simptome potpuno zanemare, jasno je da su oni značajni za lako širenje infekcije na zdrave osobe iz okruženja, od kojih su u posebno velikom riziku imunokompromitovane osobe. Zato je neophodno znati da tuberkuloza nije bolest prošlosti, već je i dalje prisutna, kao i da pravovremeno postavljanje dijagnoze i primena adekvatne terapije obezbeđuju bolji ishod.
Lečenje tuberkuloze je dugotrajno, višemesečno, pri čemu se primenjuje nekoliko antituberkulotika u različitim kombinacijama. Prema poslednjim preporukama sprovodi se šestomesečni režim lečenja, po kojem se tokom prva dva meseca primenjuju izoniazid, rifampicin, etambutol i pirazinamid, dok se preostala 4 meseca nastavlja samo sa primenom izoniazida i rifampicina (3).
Poseban izazov u lečenju predstavlja rastuća rezistencija bacila tuberkuloze na antituberkulotike, čija je posledica sve veća zastupljenost multirezistentnih (engl. multidrug-resistant; MDR) i ekstenzivno rezistentnih (engl. extensively drug-resistant; XDR) sojeva bacila tuberkuloze. Pod MDR sojevima podrazumevaju se sojevi rezistentni najmanje na izoniazid i rifampicin, najefikasnije antituberkulotike prve linije. XDR sojevi rezistentni su, pored izoniazida i rifampicina, i na fluorohinolone i najmanje jedan od injekcionih antituberkulotika druge linije (5).
U slučaju tuberkuloze uzrokovane MDR sojem, pristupa se šestomesečnom režimu lečenja koji uključuje primenu bedakvilina, pretomanida, linezolida i moksifloksacina (3). Za lečenje tuberkuloze uzrokovane XDR sojevima, izbor lekova se dodatno sužava. Prema tome, sa porastom rezistencije bacila tuberkuloze, dostupnost efikasnih lekova se smanjuje.
Rastuća rezistencija bakterija na antibiotike predstavlja sve značajniji globalni zdravstveni problem, kojem se svaki pojedinac može suprotstaviti, pre svega racionalnom upotrebom antibiotika (izbegavanjem primene antibiotika „na svoju ruku”).
Najefikasniji vid prevencije razvoja težih oblika bolesti i samim tim naše najdragocenije oružje u borbi protiv različitih infektivnih bolesti jeste vakcinacija. U slučaju tuberkuloze, primenjuje se BCG vakcina, koja se u našoj zemlji daje na rođenju prema propisanom kalendaru obavezne imunizacije (6).
Autor: Nada Akik, CSNIRS
Literatura:
© | Udruženje mikrobiologa Srbije. Sva prava zadržana.
