Innovation

Poznati naučnici iz Australije, Barry Marshall i Robin Warren, su 1983. godine uspešno izolovali bakteriju Helicobacter pylori, nakon čega su 2005. godine proglašeni za dobitnike Nobelove nagrade. Pre otkrića H. pylori smatralo se da su stres i dinamični uslovi života glavni faktori rizika za razvoj peptičkog ulkusa želuca. Svojim istraživanjem Marshall i Warren su dokazali da je skoro 90% duodenalnih i 80% želudačnih ulkusa upravo izazvano infekcijom ovom bakterijom. Njihovo dugogodišnje istraživanje naišlo je na dosta kritika i nerazumevanja, nakon čega je i sam naučnik (R. Warren) odlučio da testira njihovu hipotezu na sebi popivši kulturu koja je sadržala H. pylori. Pre nego što je zarazio sebe, Warren-u je uzeta biopsija želuca kako bi dokazao da bakterija nije bila prisutna. Nakon tri dana otkako je popio kulturu, javili su mu se simptomi koji su karakteristični za infekciju ovom bakterijom, a to su osećaj nelagodnosti u želucu, mučnina, povraćanje i gubitak apetita. Već nakon 8. dana mu je uzeta ponovna biopsija želuca na kojoj je uočio zapaljenje gastrične sluznice (gastritis), a nakon kultivisanja na hranljivoj podlozi vizuelizovan je i sam uzročnik. Njegov eksperiment ne samo što je dokazao da iza gastritisa stoji infekcija ovom bakterijom, već da se ona može izlečiti primenom antibiotika širokog spektra (1,2).

H. pylori je Gram-negativni mikroaerofilni spiralni bacil koji pripada porodici Helicobacteriaceae, u kojoj je do danas otkriveno preko 35 različitih vrsta (3). Neke vrste mogu zaraziti i životinje (npr. H. heilmannii), dok je H. pylori najznačajnija vrsta kod ljudi, kojom je zaraženo preko 50% humane populacije. Značaj ove bakterije leži u brojnim kliničkim entitetima koje izaziva kao što su atrofični i hronični gastritis, ulkusne bolesti i displastične lezije. Ukoliko nije primenjena adekvatna antibiotska terapija ova oboljenja usled hroniciteta mogu progredirati ka ozbiljnim malignitetitma među kojima su najvažniji adenokarcinom želuca i MALT (eng. Mucosa-associeted lymphoid tissue) B-ćelijski limfom želuca. Brojni faktori virulencije omogućavaju ovom bacilu da dovede do kolonizacije i infekcije u izuzetno kiseloj želudačnoj sredini. Među najznačajnijim su: produkcija ureaze koja povećava pH i stvara pogodniju mikrosredinu za opstanak ove bakterije, pokretljivost zahvaljujući prisustvu flagela, adherenciju za ćelije sluznice i produkciju toksina koji dovode do oštećenja ćelija gastrične sluznice. Spiralni oblik bakterije i prisustvo flagela joj omogućavaju ulazak i kretanje kroz viskozni sloj mukusa do bazne sredine koja je pogodnija za kolonizaciju (4, 5).

Osobe sa hroničnom inflamacijom u želucu usled infekcije H. pylori u većini slučajeva su bez simptoma, dok se kod manjeg broja obolelih (oko 30%) može javiti maligna transformacija i razvoj karcinoma želuca. Ovaj tumor je peti najčešće dijagnostikovani malignitet i treći vodeći uzrok smrti od malignih bolesti u svetu (6). Pored infekcije H. pylori postoje brojni faktori rizika koji dovode do nastanka karcinoma želuca kao što su neadekvatna ishrana, pušenje, konzumiranje alkohola, polipoza želuca, stanja hiperaciditeta, krvna grupa A i pozitivna porodična anamneza (7). Eradikaciona terapija je kombinovana antibiotska terapija uz inhibitore protonske pumpe, koja se daje u čilju izlečenja infekcije H. pylori. Davanje eradikacione terapije pre razvoja prekanceroznih lezija (atrofija, intestinalna metaplazija i displazija) se pokazalo kao jedina efikasna strategija za smanjenje incidencije adenokarcinoma želuca, dok sa druge strane, česta primena antibiotika u budućnosti može pogoršati već postojeće probleme antibiotske rezistencije (8). S obzirom na to da su primarni izvor i rezervoar ljudi, bolest se najčešće prenosti direktnim kontaktom, feko-oralnim putem ili oralno-oralnim putem, što nam ukazuje na čest prenos infekcije među članovima porodice i potencijalne re-infekcije izlečenih osoba koje žive sa asimptomatskim nosiocima infekcije (9, 10). Stoga je od velike važnosti da svi članovi porodice budu testirani na potencijalnu infekciju i, ukoliko su pozitivni, potrebno je prepisati odgovarajuću antibiotsku terapiju.

Pored adekvatne terapije, laboratorijska dijagonstika je od ključnog značaja kada govorimo o helikobakterijama. Dijagnostičke metode su brojne i mogu se podeliti na invazivne i neinvazivne. Invazivne metode su najpouzdanije i smatraju se metodama zlatnog standarda. One podrazumevaju uzimanje isečka tkiva prilikom endoskopskog pregleda želuca, odnosno biopsiju želuca. Od uzetog isečka može se napraviti patohistološki preparat, može se dokazati prisustvo bakterijskih gena PCR metodom, a uzeti isečak se može i kultivisati.  Prednost imaju neinvazivne metode zbog svoje jednostavnosti izvođenja i smanjenog rizika od komplikacija, a neke od njih su ureaza izdisajni test (koji je ujedno i najpouzadniji među neinvazivnim metodama), detekcija antigena u fecesu i serološka dijagnostika.

Iz svega navedenog možemo zaključiti da su pravovremena dijagnostika i eradikaciona terapija ključne u lečenju infekcije H. pylori, a samim tim i u smanjenju incidencije karcinoma želuca uzrokovanog ovom bakterijom.

Autor: Ida Bakrač, CSNIRS

Literatura:

1. How Drinking Bacteria Won Scientists the Nobel Prize. Dostuno na : https://www.thepipettepen.com/how-drinking-bacteria-won-scientists-the-nobel-prize/

2.  Ahmed N. 23 years of the discovery of Helicobacter pylori: is the debate over? Ann Clin Microbiol Antimicrob. 2005; 4:17.

3. Vandamme P, Falsen E, Rossaq R, et al. Revision of Campylobacter, Helicobacter, and Wolinella taxonomy: emendation of generic descriptions and proposal of Arcobacter gen. nov. Int. J. Syst. Bacteriol. 1991; 41(1):88–103.

4. Parikh NS, Ahlawat R. Helicobacter Pylori. Treasure Island (FL): StatPearls Publishing. 2024.

5. Savic B, Mitrovic S, Jovanovic T. Medicinska mikrobiologija. 2020.

6. Mukkamalla SKR, Recio-Boiles A, Babiker HM. Gastric Cancer. Treasure Island (FL): StatPearls Publishing. 2023.

7. Sipetic SB, Tomic Kundakovic S, Vlajinac HD, Maksimovic N, Knezevic A, Kisic D. Epidemiološke karakteristike raka želuca. Medicinski pregled. 2005; 58(5-6):265-70.

8. Rokkas T, Rokka A, Portincasa P: A systematic review and meta-analysis of the role of Helicobacter pylori eradication in preventing gastric cancer. Ann Gastroenterol. 2017; 30(4):414–23.

9. Kayali S, Manfredi M, Gaiani F, Bianchi L, Bizzarri B, Leandro G et al. Helicobacter pylori, transmission routes and recurrence of infection: state of the art. Acta Biomed. 2018; 89(8-S):72-76.

10. Ansari S, Yamaoka Y. Current understanding and management of Helicobacter pylori infection: an updated appraisal. 2018.

Atmosfera predstavlja gasoviti omotač koji pokriva Zemlju, a pored gasova poput kiseonika, azota i ugljen dioksida kao najzastupljenijih, u atmosferi se nalaze i čestice prašine, minerala ali i živi organizami poput bakterija, virusa i gljiva. Mikroorganizmi u atmosferu dospevaju procesom resuspenzije i aerosolizacije sa površina izloženih kretanju vazduha.  U prilog ovoj tvrdnji govori i činjenica da su brojna istraživanja pokazala korelaciju između populacije bakterija na površini zemljišta i sloja vazduha najbližem toj površini. Pored čvrstih površina, veliki vodeni sistemi, poput mora i okeana su takođe važan izvor atmosferskih mikroorganizama koji kroz sitne kapljice dospevaju u atmosferu. Bakterije u vazduhu mogu da perzistiraju kao pojedinačne ćelije ili da se asociraju sa drugim bakterijama, sporama ili česticama prašine. Nakon resuspenzije bakterija sa površine tla, strujanjem vazduha mogu biti prenete na velike udaljenosti, a zabeleženi su i interkontinentalni prenosi. Uklanjanje bakterija i drugih mikroorganizama iz atmosfere se prirodno događa kroz proces suvog taloženja - sedimentacije (adherencijom na biljke, životinje, građevine i druge površine) i vlažnog taloženja - precipitacije (kroz kišu, sneg, maglu i dr.). 

Jedno od glavnih istraživačkih pitanja koja se tiču mikrobioma atmosfere je uloga ovih mikroorganizama: da li samo preživljavaju loše uslove okoline (UV zračenje, niska temperatura, kisela sredina, prisustvo oksidanata) i svode svoj metabolizam na minimum ili imaju aktivnu ulogu u atmosferi. Danas je poznato da bakterije iz atmosfere utiču na razne procese koji se odvijaju u ovom gasovitom omotaču. Jedan od najpoznatijih primera je uloga bakterije Pseudomonas syringae, biljnog patogena koji se često nalazi i u oblacima, u ciklusu kruženja vode u prirodi kroz aktivnost u stvaranju čestica leda (engl. ''ice nucleation activity''). Naime, P. syringae ima sposobnost da sintetiše membranski lipoglikoprotein InaZ koji ćeliji omogućava da započne kristalizaciju vodenih kapljica i stvaranje leda na temperaturama višim od tačke mržnjenja. Time se objašnjava visoka koncentracija ovih bakterija u snežnim padavinama, pahuljama, ali i kišnim kapima, rekama i podzemnim vodama.

Mnogi naučni radovi dokazali su i aktivnost atmosferskih mikroorganizama u degradaciji organiskih materija iz atmosfere. Velika količina različitih organskih materija se nalazi posebno u oblacima, a dospevaju u atmosferu bilo iz direktnih izvora (npr. putem izduvnih gasova automobila), ili nastaju oksidacijom ugljovodonika u vazduhu. Bakterije iz rodova Pseudomonas i Sphingomonas su pokazale veliki potencijal u biodegradaciji potencijalno opasnih organskih molekula iz atmosfere kao što su formati, acetati, sukcinati, formaldehid i dr. 

Neka novija istraživanja ukazuju i na značaj atmosfere kao medijuma gde mikroorganizmi razmenjuju gene za rezistenciju na antibiotike, čime se ova pojava širi na velika područja. Rezistencija mikroorganizama na antibiotike je prirodna pojava sa određenom evolutivnom dinamikom koju savremena prekomerna i nekontrolisana upotreba antibiotika znatno ubrzava. Danas se antibiotici mogu detektovati u otpadnim vodama, ali i u izvorima, rekama i drugim prirodnim staništima što znatno utiče na razvoj rezistencije mikroroganizama koji u njima žive. Iz svih ovih staništa, bakterije koje steknu sposobnost rezistencije mogu se aerosolizovati u atmosferu i pasivno putovati na velike udaljenosti noseći svoje gene za rezistenciju koje mogu predati novom ekosistemu u koji dospeju. 

Autor: Milica Mladenović, CSNIRS

Literatura:

1. Rossi F., Peguilhan R., Turgeon N., Veillette M., Baray J. et al. Quantification of antibiotic resistance genes (ARGs) in clouds at a mountain site (puy de Dôme, central France). Sci Total Environ. 2022; 865:161264

2. Vaitilingom M., Amato P., Sancelme M., Laj P., Leriche M. et al. Contribution of Microbial Activity to Carbon Chemistry in Clouds. Appl Environ Microbiol. 2010; 76(1):23

3. Woo C. Yamamato N., Falling bacterial communities from the atmosphere. Environ Microbiome. 2020; 15:22

4. Nikolić I. Identifikacijs, genetički diverzitet i biološka kontrola Pseudomonas syringae pv. aptata sa područja Srbije. Doktorska disertacija, Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu. 2018;

5. Vujić B.B., Milovanović D.B., Ubavin D.M., Analiza koncentracionih nivoa čestičnih materija (PM₁₀ ukupnih suspendovanih čestica i čađi) u Zrenjaninu. Hem. IND. 2010; 64 (5) 453-458

Neisseria meningitidis (meningokok) je Gram – negativna, striktno patogena diplokoka. Prenosi se aerosolom ili putem oralnih i nazalnih sekreta, kolonizuje nazofarinks i tu se može naći kod 10-20% zdravih osoba. Međutim, ova bakterija može da izazove meningitis, septikemiju (meningokokcemiju) i pneumoniju kod podložnih osoba. Smrtnost u nelečenim slučajevima od najtežih formi bolesti dostiže čak 50%, dok je u lečenim 10-15%. Populaciju koja je u većem riziku od bolesti čine deca do godinu dana, tinejdžeri i mlade odrasle osobe starosti 16 do 23 godine, kao i imunokompromitovani i splenektomisane osobe. S obzirom na veliku kontagioznost menigokoknih infekcija, u riziku mogu biti i osobe u kolektivu u kojem se javila meningokokna epidemija, kao i oni koji putuju u zemlje u kojima je menigokokna  ;;;bolest česta.

Glavni faktor virulencije meningokoka je polisaharidna kapsula, a na osnovu varijacija u njenoj građi razlikuje se 13 serogrupa meningokoka, od kojih su šest (A, B, C, W, X, Y) najčešći izazivači oboljenja. Meningokok kolonizuje sluznice i ispoljava svoju patogenost uz pomoć raznovrsnih faktora virulencije, kao što su: a) kapsula – onemogućava fagocitozu bakterije; b) pili tipa IV – koji služe kao medijator kontakta između bakterije i epitelnih (endotelnih) ćelija, a takođe pomažu bakteriji da se kreće (engl. twitching motility); v) Opa proteini (engl. opacity associated proteins) koji su podložni faznim varijacijama i vezuju se za određene strukture na ćelijama; g) endotoksin (lipooligosaharid); d) porini i đ) mehanizmi za preuzimanje gvožđa. Usled sličnosti između polisijalinske kiseline u kapsuli serogrupe B meningokoka i naših tkiva -molekulske mimikrije, ova serogrupa meningokoka je manje vidljiva imunskom sistemu domaćina. Menigokokne bolesti se najčešće leče cefalosporinima treće generacije na koje se rezistencija sporadično pojavljuje. Zapažena je smanjena osetljivost na penicilin i sulfonamide. U cilju profilakse bolesti tokom epidemija se koriste rifampicin i ciprofloksacin.

Meningokokni meningitis je termin koji se koristi za bakterijski meningitis izazvan bakterijom N.meningitidis, povezan sa visokim nivoom morbiditeta i mortaliteta. Simptomi variraju od prolazne febrilnosti do fulminantne bakterijemije i sepse i predstavljaju hitno stanje u medicini. Period inkubacije je 1 do 10 dana, nakon čega bakterija prolazi u submukozu i kod 10-20% obolelih će proći u krvotok i izazvati bakterijemiju. Kod imunokompromitovanih i osoba u riziku bakterija može iz krvi da prodre do meningea i da izazove menigitis i sepsu. Temperatura, bol u vratu i izmenjen mentalni status predstavljaju trijas simptoma gde treba posumnjati na meningokokni meningitis. Bebe mogu imati i nespecifične sisteme, dok deca mogu da razviju fotofobiju i povraćanje. Pri sumnji na bakterijski meningitis, obavezno pregledati kožu obolelog, zato što se kod meningokoknog meningitisa često javlja eritematozni ili petehijalni osip (purpura) po koži celog tela (čak i dlanovima i tabanima). 89% pacijenata razvije barem dva od četiri znaka ;;; (bol u vratu, temperatura, petehijalni osip, izmenjen mentalni status). Postavljanje brze dijagnoze je od ključnog značaja kada je reč o meningitisu, zato što može da dođe do smrti za 6 do 12 časova od pojave prvih simptoma.

Uzorci za bakteriološku dijagnostiku infekcija izazvanih meningokokom mogu biti likvor, krv, punktat petehija na koži i nazofaringealni bris (radi dokazivanja kliconoštva). Na preparatu iz kulture se vide bubrežaste bakterije sa tipičnom prezentacijom u polimorfonuklearima. Uzorci se mogu dalje zasejavati na krvni ili čokoladni agar radi ispitivanja mikroskopskih, kulturelnih i fiziološko-biohemijskih osobina. Međutim, kako su metode koje predstavljaju zlatni standard bakteriološke dijagnostike previše spore, u dijagnostici infekcijama izazvanih meningokokom se sve više koriste brže, molekularne metode radi detekcije nukleinskih kiselina (PCR, engl. polymerase chain reaction kao i RTQ PCR engl. real-time quantitative PCR), kao i lateks aglutinacija radi detekcije antigena.  ;;;Dijagnostika meningokoknog meningitisa molekularnim metodama je dvostepeni proces, koji prvo zahteva detekciju same bakterije , a drugo određivanje serogrupe.

Radi prevencije meningokoknog meningitisa, vrši se aktivna imunizacija protiv meningokoka. Postoje dve vrste vakcina, polisaharidna konjugovana, koja se koristi u Republici Srbiji, i novija vakcina za grupu B – dobijena reverznom vakcinologijom, koja se već koristi u nekim zemljama sveta. Reverzna vakcinologija predstavlja proučavanje genetskog materijala mikroorganizma korišćenjem informacionih tehnologija (in silico), radi utvrđivanja gena koji kodiraju ključne antigenske proteine mikroorganizma. Geni se potom eksprimiraju kao reverzni proteini i služe kao potencijalni kandidati za vakcinu. Vakcina protiv meningokoka grupe B sadrži četiri proteina koji se nalaze na površini bakterije i aluminijum, koji služi kao adjuvans. ;;; Polisaharidnu konjugovanu kvadrivalentnu vakcinu čine polisaharidi grupe A, C, Y i W-135 konjugovani na difterijski toksoid.

Autor teksta: Iva Šikanić

Literatura

1. Hollingshead S, Tang CM. An Overview of Neisseria meningitidis. Methods Mol Biol. 2019;1969:1-16. doi: 10.1007/978-1-4939-9202-7_1.
2. Rouphael NG, Stephens DS. Neisseria meningitidis: biology, microbiology, and epidemiology. Methods Mol Biol. 2012;799:1-20. doi: 10.1007/978-1-61779-346-2_1.
3. Yadav S, Rammohan G. Meningococcal Meningitis. 2023 Aug 7. In: StatPearls [Internet]. Treasure Island (FL): StatPearls Publishing; 2023 Jan–.
4. Millar BC, Banks L, Bourke TW, Cunningham M, Dooley J, Elshibly S et al. Meningococcal Disease Section 3: Diagnosis and Management: MeningoNI Forum. Ulster Med J. 2018;87(2):94-98.

U proteklih 100 godina antibiotici su drastično promenili modernu medicinu i produžili prosečan životni vek ljudi za čak 23 godine. Uvođenje antibiotika u kliničku upotrebu bilo je, verovatno, najznačajniji medicinski događaj 20. veka. Pored lečenja infektivnih bolesti, antibiotici su učinili mogućim mnoge moderne medicinske procedure poput lečenja raka, transplantacije organa, operacija na otvorenom srcu.

Postoje dokazi koji nam govore da su drevne civilizacije u cilju lečenja različitih infekcija koristile širok spektar prirodnih antimikrobnih agenasa poput biljaka, meda, pa čak i životinjskog fecesa. Jedan od interesantnijih, ali i uspešnijih primera bila je aplikacija buđavog hleba na rane koja je opisana u Starom Egiptu, Rimu, Kini, Grčkoj i Srbiji.

Infekcije koje sada smatramo krajnje jednostavnim za lečenje su sve do 20. veka bile glavni uzrok smrti ljudi u razvijenom svetu. Tek krajem 19. veka naučnici su počeli da posmatraju aktivnost bakterija i da zapažaju određene pojave pri njihovoj interakciji sa različitim supstancama. Nemački lekar Pol Erlih je 1909. godine razvio sintetički lek salvarzan na bazi arsena koji se upotrebljavao za suzbijanje bakterijske vrste Treponema pallidum – uzročnika sifilisa. Naime, u toku svog rada na razvoju histoloških boja za ispitivanje različitih tkiva primetio je da se samo neke bakterijske ćelije boje određenim hemijskim bojama. Na osnovu ovoga je zaključio da mora postojati način da se naprave supstance koje selektivno ubijaju samo bakterijske ćelije, dok druge ćelije ostavljaju neoštećenim i tako je uspeo da sintetiše arsenamin, odnosno salvarzan. Terapiju je nazvao hemioterapija – upotreba hemikalija za lečenje bolesti. Reč antibiotik uveo je tek 30 godina kasnije pronalazač i mikrobiolog ukrajinsko - američkog porekla Selman Vaksman i definisao kao supstancu koju prave mikroorganizmi kako bi uništili druge mikroorganizme. Ovaj naučnik zaista je obeležio zlatno doba antibiotika, otkrivši preko 20 antibiotika, a među njima i jedan od antituberkulotika prvog reda – streptomicin.

Svakako najpoznatija i najzanimljivija priča o otkriću antibiotika jeste o Aleksandru Flemingu, škotskom lekaru i bakteriologu, i penicilinu. Po povratku sa odmora u svoju laboratoriju 3. septembra 1928. godine u Londonu, sortirajući svoje Petrijeve šolje sa kulturom bakterija iz roda Staphylococcus, primetio je nešto čudno. Jednu ploču je slučajno ostavio otkrivenu i na njoj su se pored bakterijskih kolonija pojavile i plesni. Oko kolonija ovih gljivica se jasno uočavalo odsustvo bakterijskih kolonija. Tako je Fleming zaključio da ova gljivica, kasnije identifikovana kao Penicillium notatum, produkuje neku supstancu koja inhibira rast bakterija. Penicilin su kasnije prečistili istraživači sa Univerziteta Oksford – Hauard Flori i Ernst Čejn, koji su na taj način doprineli njegovoj masovnoj upotrebi u toku Drugog svetskog rata i tada je ovaj lek u narodu dobio naziv čudesni lek (engl. the wonder drug). Zbog svoje uloge u otkriću i razvoju prvog antibiotika za masovnu proizvodnju, Flori i Čejn su 1945. godine zajedno sa Aleksandrom Flemingom dobili Nobelovu nagradu za medicinu.

Autor: Mila Škorić

Sifilis, ponekad poznat kao bolest slavnih istorijskih ličnosti, je i dalje prisutan među nama i predstavlja jedno od najčešćih veneričnih oboljenja današnjice (pored hlamidije i gonoreje)  (1). Izazivač sifilisa je Gram-negativna bakterija Treponema pallidum. Treponeme su tanke spiralne bakterije, karakteristične po tome što se ne mogu kultivisati na hranljivim podlogama, kao i po tome što je za njihovu vizuelizaciju klasičnom svetlosnom mikroskopijom potrebno koristiti tehniku tamnog polja. Simptomi sifilisa variraju u zavisnosti od stadijuma bolesti, ali postoji i značajan broj slučajeva koji su asimptomatski. Postoje četiri stadijuma ove bolesti, odnosno  primarni, sekundarni, latentni i tercijerni stadijum. Poslednji stadijum sifilisa je uznapredovali stadijum za koji je karakteristično zahvatanje nervnog, kardiovaskularnog i drugih sistema organa. Ovaj stadijum bolesti se može javiti čak nakon 10 do 30 godina od inicijalne infekcije (2, 3).

Iako je istorijat sifilisa detaljno proučavan, poreklo same bolesti je i dalje nepoznato (4). Postoji više hipoteza o poreklu sifilisa (5), od kojih su dve glavne: prva predlaže da su sifilis u Evropu doneli članovi flote Kristifora Kolumba tokom njegovog povratka iz Novog sveta 1493. godine, dok je po drugoj pretpostavci sifilis i pre otrkića američkog kontinenta postojao u Evropi, ali je prošao nezapaženo (6).

Sifilis je prva polno prenosiva bolest koje je široko prepoznata, što govori u prilog tome da je od samog početka posmatran kao značajna stigma u zahvaćenoj populaciji. Svaka zemlja čije je stanovništvo bilo pogođeno zarazom okrivila bi susedne države, neretko, to bi bile zemlje u neprijateljskim odnosima, pa su tako stanovnici današnje Italije, Nemačke i Velike Britanije sifilis nazivali ,,francuskom bolešću“, dok su je Francuzi nazivali ,,napuljskom bolešću“ (7).

Kao o jednoj od najčešće prenosivih polnih bolesti, o sifilisu postoji određen broj pretpostavki od kojih su neke mitovi, a neke su činjenice. Prvi mit o sifilisu je da je to bolest prošlosti, dok je činjenica da je u poslednjih nekoliko godina broj slučajeva širom sveta drastično porastao. Drugi mit o sifilisu je da se prenosi samo tokom seksualnog odnosa; istina je, pak, da se infekcija može preneti putem direktnog kontakta kože sa infektivnom lezijom, kao i tokom trudnoće sa majke na plod ili putem transfuzije krvi. Još jedna pogrešna pretpostavka glasi da je lako prepoznati infekciju T. pallidum, a zapravo je u većini slučajeva infekcija asimptomatska ili oboleli ne uoče lezije na koži, ne pridaju pažnju opštim simptomima, koji su slični simptomima gripa, niti ospu koji se javljaju u sekundarnom stadijumu oboljenja. Sledeći mit glasi da je sifilis oboljenje koje se javlja samo kod heteroseksualnih osoba. Međutim, od 2000. godine sifilis se sve više javlja među muškarcima koji imaju seks sa muškarcima (engl. men who have sex with men; MSM). Još jedna među brojnim zabludama o sifilisu je ta da se radi o neizlečivoj bolesti. Penicilin je lek izbora u terapiji sifilisa, ali je važno napomenuti da su rano otkrivanje i pravilno lečenje ključni koraci u sprečavanju komplikacija (8, 9).

Svake godine javlja se oko 6 miliona novih slučajeva sifilisa na globalnom nivou kod osoba starosti od 15 do 49 godina (10). Razumevanje činjenica o sifilisu nas osnažuje da zaštitimo sopstveno zdravlje, kao i zdravlje partnera. Redovno testiranje, izbegavanje seksualnih odnosa bez zaštite i odgovarajući izbor terapije su ključni u kontroli i suzbijanju ove bolesti.

Autor: Ida Bakrač, CSNIRS

Literatura :

1. 1. World Health Organization. Global incidence and prevalence of selected curable sexually transmitted infections – 2008–2012. Available online at: http://apps.who.int/iris/bitstream/10665/75181/1/9789241503839_eng.pdf 
2. 2. Centers for Disease Control and Prevention. Syphilis - CDC fact sheet. 2014 Available online at: http://www.cdc.gov/std/syphilis/STDFact-Syphilis-detailed.htm
3. 3. Zink, C., MD. (2022, September 7). What you should know about advanced (Tertiary) syphilis. Verywell Health.
4. 4. Kent ME, Romanelli F (February 2008). "Reexamining syphilis: an update on epidemiology, clinical manifestations, and management". Ann Pharmacother. 42 (2): 226–36.
5. 5. Tampa M, Sarbu I, Matei C, Benea V, Georgescu SR. Brief history of syphilis. J Med Life. 2014 Mar 15;7(1):4-10. Epub 2014 Mar 25. PMID: 24653750; PMCID: PMC3956094.
6. 6. Farhi, D; Dupin, N (Sep–Oct 2010). "Origins of syphilis and management in the immunocompetent patient: facts and controversies". Clinics in Dermatology. 28 (5): 533–38.
7. 7. Foa A, compiler. In: The new and the old: the spread of syphilis (1494–1530) Baltimore: Johns Hopkins University Press; 1990. pp. 26–45.
8. 8. Syphilis: The Facts. Centers for Disease Control. Available online at: https://www.cdc.gov/std/syphilis/the-facts/syphilis_bro_508.pdf
9. 9. Watkins, T. (2021, June 8). The Nine Myths of Syphilis | UPMC Pinnacle. UPMC HealthBeat. https://share.upmc.com/2019/09/myths-and-facts-about-syphilis/
10. 10. Newman L, Rowley J, Vander Hoorn S, et al. Global Estimates of the Prevalence and Incidence of Four Curable Sexually Transmitted Infections in 2012 Based on Systematic Review and Global Reporting. PloS one. 2015;10(12):e0143304. A recent systematic review of the prevalence and incidence of STIs.

Trichinella je tkivna nematoda koja izaziva trihinelozu, antropozoonozu koja je endemska u našim krajevima i drugim delovima Evrope, Severne Amerike i jugoistočne Azije; odnosno u regijama gde se dominantno konzumira meso svinja, ali i meso drugih sisara..

Odrasli mužjaci su dužine 1,4mm do 1,6mm, dok su ženke duplo duže. Zadnji kraj je zaobljen kod oba pola i kod mužjaka se završava kopulatornom burzom. U jednjaku se nalaze stihociti, žlezde čiji sekret je jak antigen. Kod ženki se u predelu trećine dužine tela nalazi uterus ispunjen jajima i živim larvama koje se rađaju (viviparni organizmi).

Postoji 12 vrsta sa različitim genotipovima od kojih su 4 najvažnije za čoveka: T. spiralis (T1), T. nativa (T2), T. britovi (T3), T. pseudospiralis (T4).

Glavni izvor infekcije za čoveka je sirovo ili nedovoljno termički obrađeno meso domaćih i divljih svinja, medveda, konja, pasa, ređe nekih ptica, kao i mesne prerađevine. Meso sadrži inkapsulirane larve (osim T. pseudospiralis, čije larve nisu inkapsulirane), koje se oslobađaju u digestivnom traktu ljudi i sazrevaju u adulte. Oplođene ženke probijaju submukozu creva i rađaju larve koje cirkulacijom dospevaju do svih tkiva i organa, a zadržavaju se u poprečnoprugastim mišićima u vidu ciste. Mišićne ćelije koje sadrže larve menjaju fenotip i gube primarnu funkciju; postaju „ćelije negovateljice“. Posle više godina dolazi do kalcifikacije ciste.

Infekcije kod životinja su uglavnom asimptomatske, dok manifestacije kod ljudi zavise od vrste i količine parazita i stanja imunog sistema domaćina. Blage infekcije se manifestuju prolaznom mučninom i povraćanjem, dok teške prolaze kroz 3 stadijuma: invazivni/intestinalni, migratorni i stadijum incistacije. U invazivnom stadijumu se javljaju dijareja, mučnina, povraćanje i bolovi u trbuhu kao posledica oštećenja crevnog epitela. Migratorni stadijum karakterišu sistemski simptomi kao što su groznica, mijalgija, glavobolja, ospa, hipereozinofilija, periorbitalni edemi, i vaskulitis. Moguća je i prolazna bakteriemija ili sepsa usled prodora mikrobiote creva kroz oštećen zid creva. U stadijumu incistacije su prisutni miozitis, ukočenost i kaheksija. Moguće komplikacije su miokarditis, pneumonitis i encefalitis.

Idealna prevencija bi bila prekidanje silvatičnog lanca infekcije između pacova i svinja ali je praktično nemoguće izvodljiva. Najznačajnija prevencija je veterinarska kontrola i termička obrada mesa koje se koristi u ishrani. Komadi mesa ne bi trebalo biti deblji od 15cm. Kod većine vrsta je efikasno i zamrzavanje na -40°;S, izuzev kod T. nativa, koja je otporna jer primarno živi u hladnijim predelima (npr. Antarktiku).

Prvi slučajevi trihineloze u Srbiji su zabeleženi 1923. u Zemunu. Danas su najčešće epidemije u sremskom, braničevskom i zlatiborskom okrugu. Najučestaliji izazivač trihineloze kod nas je T. Spiralis, ali se uočavaju infekcije uzrokovane T. britovi.

Autor: Anja Stanojlović, CSNIRS

Literatura:

1. Bruschi, F., Chiumiento (2011) L. ;Trichinella ;inflammatory myopathy: host or parasite strategy? , vol. 42, issue 4
2. Diaz J., Warren R., Oster M. (2020) The Disease Ecology, Epidemiology, Clinical Manifestations, and Management of Trichinellosis Linked to Consumption of Wild Animal Meat, Wilderness and Environmental Medicine, vol. 31, issue 2
3. Dmitric M. et al. (2018) Trichinella britovi
4. Mitic I. et al (2022) Trichinellosis in Serbia has become a rare event - one outbreak with pulmonary complications
5. Murrell K.D. et al. (2000) The systematics of the genus ;Trichinella ;with a key to species
6. Schmidt G., Roberts L., Janovy J. (2009) Foundations of parasitology. In: Reidy E. P., str. 405-407

Lorem ipsum dolor sit amet consectetur adipiscing elit sed do eiusmod tempor incididunt ut labore. Suspendisse potenti hasellus euismod libero in neque molestie et mentum libero maximus in enim vestibulum suscipit sem quis molestie nibh.