Sales

Svi smo mi nekada imali priliku da pogledamo romantičan film o dvoje zaljubljenih mladih ljudi koji boluju od cistične fibroze i ne smeju jedno drugome da se približe jer im preti smrtna opasnost. Postavlja se pitanje šta se to krije iza mnogih priča koje su inspirisale ovakve filmove, tj. šta je ono što ljude koji žive sa ovom bolešću sprečava da budu zajedno. U pitanju je komplikacija ove bolesti u vidu infekcija, koje su bakterijske etiologije i najčešće su izazvane vrstom Pseudomonas aeruginosa. Međutim, infekcije kod pacijenata sa cističnom fibrozom mogu biti izazvane i bakterijama Burkholderia cepacia i Stenotrophomonas maltophilia, koje imaju vrlo limitarne terapeutske opcije, kao i vrstom Staphylococcus aureus.

P. aeruginosa je Gram-negativna ubikvitarna bakterija iz grupe nefermentativnih bacila, koja produkuje plavo-zeleni pigment piocijanin po kome se često prepoznaje. Kao oportunistički humani patogen, ova bakterija izaziva akutne i hronične infekcije gotovo svih organskih sistema kod imunokompromitovanih (među kojima su i oboleli od cistične fibroze) i hospitalizovanih pacijenata, a prepoznata je i kao jedan od najznačajnijih uzročnika pneumonije povezane sa mehaničkom ventilacijom (engl. ventilator-associated pneumonia, VAP) jer je udružena sa visokom stopom mortaliteta.

Cistična fibroza (CF) je složeno autozomno-recesivno genetičko oboljenje koje prevashodno zahvata pluća, uz multiorganske manifestacije u pankreasu, jetri, bubrezima i crevima. Prema informacijama Registra pacijenata Fondacije za cističnu fibrozu, više od 70 000 ljudi širom sveta živi sa ovom bolešću, pri čemu se svake godine dijagnostikuje oko 1000 novih slučajeva. Pacijenti sa CF se rađaju sa strukturno normalnim plućima, ali razvijaju progresivnu respiratornu bolest sa čestim hroničnim infekcijama koje rezultuju nastankom bronhiektazija i sledstvene terminalne respiratorne insuficijencije koja predstavlja vodeći uzrok smrti kod ovih pacijenata. CF je klasičan primer bolesti gde dolazi do konstantnog nadmetanja između mikroorganizama koji izazivaju infekcije i imunskog odgovora domaćina, gde disfunkcionalni hiperinflamatorni imunski odgovor u kombinaciji sa hroničnim plućnim infekcijama  u veoma velikoj meri doprinosi skraćenju životnog veka ovih pacijenata.

Mukus obolelih od CF je veoma gust i lepljiv, što često dovodi do opstrukcije disajnih puteva i čini savršen teren za nastanak infekcija posredovanih biofilmom, što predstavlja upravo jedan od ključnih faktora virulencije P. aeruginosa, ali i drugih značajnih patogena u ovoj populacijiu. Između ostalog, dugotrajno preživljavanje ove bakterije u plućima obolelih od CF zasniva se na uspešnom izbegavanju urođenog imunskog odgovora. Naime, P. aeruginosa produkuje različite enzime i druge molekule kao što su npr. autoindjuseri – quorum sensing molekuli  (služe za međusobnu komunikaciju bakterijskih ćelija unutar zajednice) koji su zaslužni za invaziju, direktno oštećenje tkiva domaćina i uspešnu supresiju imunskog odgovora, sa akcentom na inhibiciji funkcije neutrofilnih granulocita. Tokom hronične infekcije disajnih puteva, P. aeruginosa se suočava sa različitim tipovima stresa – intra/interspecies kompeticija za hranljive materije i prostor, anaerobno okruženje izazvano prisustvom velike količine gustog i lepljivog mukusa, obilje neutrofila i njihovi antimikrobni produkti, ali i visoke koncentracije antibiotika pri pokušajima agresivnog lečenja ove infekcije. Ovakvo okruženje pokreće mikroevoluciju ove bakterije, koja se ogleda u indukciji spontanih mutacija, praćenih selekcijom određenih genotipova i fenotipova koji imaju bolje izglede za dugoročni opstanak unutar vazdušnih puteva. Ovaj bakterijski fenotip, poznatiji kao mukoidni fenotip, povezan je sa velikim poteškoćama u lečenju hronične infekcije (čak i nemogućnošću iskorenjivanja patogena), što izaziva jak inflamatorni odgovor i rezultuje ubrzanim gubitkom funkcije i lošijom prognozom bolesti.

Cistična fibroza jeste životno-ugrožavajuće stanje, međutim, brojna istraživanja u ovom polju su u toku poslednjih 50 godina doprinela razvoju naprednih tretmana, lekova i standarda i protokola za brigu o ovim pacijentima, što je zauzvrat pomerilo njihov očekivani životni vek iz detinjstva u odraslo doba. Ljudi koji žive sa ovom bolešću sada imaju priliku da studiraju, razvijaju karijere, osnuju porodicu i planiraju svoju budućnost u različitim pravcima, što je 70-ih godina prošlog veka bilo nezamislivo.

Iako ovi ljudi sada vode mnogo duže i kvalitetnije živote, njihovo preživljavanje ipak zavisi od prevencije infekcija, odnosno veoma redukovanog kontakta sa drugim ljudima i stalnih hospitalizacija zbog infekcija, što nam govori da efekti CF prevazilaze fizičko zdravlje pojedinca. Oboleli od CF su u većem riziku od razvoja depresije i anksioznosti u odnosu na opštu populaciju, a članovi njihovih porodica i negovatelji imaju pred sobom posebne izazove kada je u pitanju briga o voljenoj osobi koja se nosi sa ovom bolešću.

Autor: Mila Škorić, Medicinski podmladak

Literatura:

1. Silva Filho LV, Ferreira Fde A, Reis FJ, Britto MC, Levy CE, Clark O, et al. Pseudomonas aeruginosa infection in patients with cystic fibrosis: scientific evidence regarding clinical impact, diagnosis, and treatment. J Bras Pneumol. 2013; 39(4):495-512.
2. Malhotra S, Hayes D Jr, Wozniak DJ. Cystic Fibrosis and Pseudomonas aeruginosa: the Host-Microbe Interface. Clin Microbiol Rev. 2019; 32(3):e00138-18. 
3. American Lung Association. Each Breath: https://www.lung.org/blog/pop-culture-and-cystic-fibrosis (pristupljeno 10.5.2024. u 23.30 č)
4. Reynolds D, Kollef M. The Epidemiology and Pathogenesis and Treatment of Pseudomonas aeruginosa Infections: An Update. Drugs. 2021; 81(18):2117-31.
5. Cystic fibrosis foundation: https://www.cff.org/medical-professionals/patient-registry (pristupljeno 10.5.2024. u 23.45 č)

Virusi su ubikvitarni – mogu se naći u svim sredinama na Zemlji. Virusi koji su pronađeni u morima igraju važne uloge u planetarnom ekosistemu, naročito ako se zna da su tu najveći rezervoar genetskog diverziteta – do sada je u svetskim okeanima otkriveno oko 200 000 vrsta virusa. Iako je većina ovih mikroorganizama iz morske vode bezopasna po ljude, infekcije u okeanima su značajan izvor bolesti u širokoj lepezi organizama, od račića do kitova.

Iako se brojni virusi mogu naći u naizgled kristalno čistim dubinama, važno je pomenuti uticaj morskih voda zagađenih fekalnim materijama. U uzorcima ove vode pronađeni su različiti virusi izazivači humanih bolesti: enterovirusi, hepatitis A virus, Norwalk virusi, reovirusi, adenovirusi itd. Ovi patogeni mogu dovesti do velikog broja oboljenja – od asimptomatskih infekcija, preko gastrointestinalnih, respiratornih, kožnih, očnih i drugih bolesti. Kalicivirusi koje u vodu izlučuju sisari kao što su kitovi mogu izazvati i humana oboljenja. Školjke akumuliraju mikroorganizme u svom tkivu, te njihova upotreba od strane ljudi može dovesti do pojave virusne bolesti. influenca A i parapoks virusi se takođe mogu preneti sa morskih životinja na ljude.

Bolesti koje se mogu preneti sa životinja na ljude nazivaju se zoonoze. Morski sisari su poznati rezervoari zoonotskih mikroorganizama. Iako su oboljenja koja oni prenose na ljude uglavnom bezopasna, postoje i primeri po život opasnih virusnih infekcija koje mogu predstavljati značajan zdravsteveni rizik.

Globalno zagrevanje bi moglo da dovede do otapanja površinskih slojeva permafrosta – zemljišta koje je zamrznuto tokom čitave godine. Smatra se da će do 2100. godine oko dve trećine površinskih slojeva zamrznutog zemljišta biti otopljeno. Mikroorganizmi iz ovih slojeva bi potom mogli doći i do mora i okeana. Posledice ovakve ‘’tranzicije’’ mikroorganizama za sada nisu poznate, s obzirom na to da nismo sigurni kakav profil virusa i bakterija bi mogao na taj način da dospe u velike vodene površine, a potom možda i do ljudi.

Klimatske promene u smislu globalnog zagrevanja su u fokusu naučnika više decenija, a promene u klimi mogu imati kardinalne posledice po ekosisteme. U mikrobiologiji, jedna od najočiglednijih posledica jeste promena životnog staništa životinja koje služe kao rezervoar bolesti. Naime, ukoliko životinje koje prenose patogen menjaju mesto na kom su primarno obitavale, mogu se približiti ljudskim naseobinama čime se povećava šansa da se bolest prenese na ljudsku populaciju. Bolesti koje prenose vektori kao što su komarci i krpelji su u porastu s obzirom na to da toplije vreme i nepravilnosti u padavinama značajno proširuju geografsko područje na kojem ove artropode mogu preživeti. Do 2050. godine komarci koji prenose bolesti će biti u blizini 500 miliona ljudi više nego danas. Uvođenje virusa u staništa na kojima nisu pre bili prisutni je činjenica sa kojom će mnogi zdravstveni sistemi morati da se aktivno suočavaju. Takođe, gubitak biodiverziteta i približavanje ljudskih zajednica životinjskim staništima takođe povećavaju šansu za prelazak nekog novog virusnog patogena sa životinja na ljude.

Virusi kao što su Zika virus i čikungunja – koje prenose komarci – nekada su bili nepoznati u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD). Poslednjih godina su lokalne infekcije ovim virusima prepoznate i na tlu SAD, u Južnom Teksasu i Floridi. Bolest izazvana denge virusom, inače najčešće asocirana sa siromašnim regionima u Africi, prvi put je 2013. godine lokalno preneta u Njujorku, SAD.

Klimatske promene ispoljavaju značajan uticaj na čitav svet, a njihove posledice se osećaju i u mikrokosmosu. Izmene klime dovode do pojava infekcija na sve širim prostranstvima i u budućnosti se mogu postaviti kao značajni javno-zdravstveni problemi.

Autor: Marko Janković

Literatura

1. Suttle C. Nat Rev Microbiol 5, 801–812 (2007).
2. https://www.nature.com/articles/d41586-019-01329-w.
3. Griffin DW. Clin Microbiol Rev. 2003;16(1):129-143.
4. Waltzek TB. Zoonoses Public Health. 2012 Dec;59(8):521-35.
5. https://www.propublica.org/article/climate-infectious-diseases.
6. Ryan SJ, PLoS Negl Trop Dis. 2019 Mar 28;13(3):e0007213.

Gonoreja, the clap, triper ili kapavac, seksualno prenosiva bolest – venerična bolest, je 2020. godine bila prisutna kod 82,4 miliona ljudi širom sveta. Izazivač ove infekcije je Gram-negativna diplokoka – Neisseria gonorrhoeae – koja inficira mukozne membrane reproduktivnog trakta, rektuma, oka i usne duplje. Iako je prvi put opisana 1879. godine, ova bakterija je ostavila svoj trag u većini drevnih civilizacija. Rimski lekar Galen je opisao ovu bolest kao “nevoljni beg semene tečnosti”. Gonoreja je druga po učestalosti seksualno prenosiva bakterijska infekcija. Bolest može biti asimptomatske prirode, te infekcija ovom bakterijom može često proći nedijagnostikovana. Osim asimptomatske prirode bolesti, do propusta u dijagnostici često dovode i neadekvatno testiranje i izbegavanje testiranja od strane osetljivih populacija: adolescenti i mlade odrasle osobe, neke etničke i rasne grupe, muškarci koji imaju seks sa muškarcima i seksualni radnici, kod kojih oboljenje može dovesti do neželjene stigme. Kako bi se suzbilo širenje seksualno prenosivih bolesti, preporučuje se monitoring ovih bolesti na nacionalnom nivou.

Zbog nedostatka gonokokne vakcine, kontrolisanje infekcije se oslanja na pristupačno testiranje i dostupne antimikrobne agense. Imajući u vidu gorepomenuto, prevencija, dijagnostički testovi, skrining, izveštavanje seksualnih partnera zaraženih pojedinaca i epidemiološki nadzor su od ključnog značaja. Mikrobiološka dijagnostika infekcija izazvanih gonokokom kod muškaraca se zasniva na detekciji Gram-negativnih diplokoka u polimorfonuklearima mikroskopiranjem uretralnog brisa, što kod žena nije dovoljno specifično. Osim ove metode, ostali testovi podrazumevaju zasejavanje uzorka na hranljive podloge i testove amplifikacije nukleinskih kiselina, kao što je PCR. Prva linija terapije gonoreje podrazumeva jednu intramuskularnu dozu ceftriaksona i jednu oralnu dozu azitromicina. Ova kombinovana terapija pokazuje visoku efikasnost, zbog odloženog nastanka rezistencije na ceftriakson. Zbog rastuće pojave rezistencije, postoji opasnost od nekih sojeva N. gonorrheae koji mogu razviti rezistenciju na sva dostupna antimikrobna sredstva

Ova infekcija kod muškaraca često prolazi asimptomatski. Kada su simptomi prisutni, uglavnom podrazumevaju dizuriju, belo-žuti uretralni iscedak 1-14 dana nakon infekcije. Kada se infekcija zakomplikuje epididimitisom, može dođi do pojave testikularnog bola. Tipičan znak infekcije je jutarnja kap – tzv. bonjour kap, koja se javlja nakon dužih perioda bez urinacije.

Simptomi gonoreje kod žena često mogu biti nespecifični, tako da se mogu pomešati sa urinarnim infekcijama. Žene sa gonorejom su u riziku od ozbiljnih komplikacija – pelvične inflamatorne bolesti, ektopičnih trudnoća i infertiliteta. Prenatalni skrinig trudnica je poželjan, imajući u vidu da perinatalna gonokokna infekcija može imati ozbiljne posledice po plod, kao što su npr. ophtalmia neonatorum ili sepsa.

Ako se gonoreja ne leči, može doći do diseminovane bolesti, koju karakterišu artritis, tenosinovitis i dermatitis.

Pošto je inkubacioni period kratak, a zbog velike infektivnosti, potrebno je razviti brze dijagnostičke testove i lečenje asimptomatskih i simptomatskih osoba, kao i njihovih seksualnih partnera, kako bi se širenje bolesti suzbilo i sprečile komplikacije.

Autor teksta: Iva Šikanić, Medicinski podmladak

Literatura

1. Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (engl. Centers for Disease Control and Prevention) https://www.cdc.gov/std/gonorrhea/stdfact-gonorrhea-detailed.htm (pristupljeno 9.2.2024.)
2. Golušin Z. Gonoroični uretritis i rezistencija na antibiotike. Galenika Medical Journal. 2022; 1(2):32-6.
3. Whelan J, Abbing-Karahagopian V, Serino L et al. Gonorrhoea: a systematic review of prevalence reporting globally. BMC Infect Dis. 2021; 21(1):1152.
4. Costa-Lourenço APRD, Barros Dos Santos KT, Moreira BM, Fracalanzza SEL, Bonelli RR. Antimicrobial resistance in Neisseria gonorrhoeae: history, molecular mechanisms and epidemiological aspects of an emerging global threat. Braz J Microbiol. 2017; 48(4):617-28.
5. Unemo M, Seifert HS, Hook EW et al. Gonorrhoea. Nat Rev Dis Primers. 2019; 5(1), 79.
6. Vicentini CB, Manfredini S, Maritati M, Di Nuzzo M, Contini C. Gonorrhea, a current disease with ancient roots: from the remedies of the past to future perspectives. Infez Med. 2019; 27(2):212-21.

Priča o pneumokoku počinje 1881. godine kada su Luj Paster i Džordž Sternberg nezavisno opisali bakteriju uočenu u humanoj salivi. Potom je uočena povezanost ovog mikroba sa bakterijskom pneumonijom, te je dobio naziv Diplococcus pneumoniae. Početkom 20. veka je Fred Nojfeld uspeo da vizualizuje najvažnije oružje ovog diplokoka – kapsulu. Nešto kasnije je Fred Grifit u svom čuvenom eksperimentu otkrio da pneumokok može da primi supstancu od drugog pneumokoka pomoću koje dolazi do izmene osobina. Vrlo brzo je otkriveno da je ta supstanca nuikleinska kiselina (DNK).

Kako pneumokok na krvnom agaru izaziva delimičnu hemolizu eritrocita, što se manifestuje zelenom prebojenošću, ova bakterija spada u alfa hemolitične streptokoke. Raspon kliničkih entiteta koje izaziva S. pneumoniae, Gram-pozitivna bakterija oblika lancete, polazi od kliconoštva, preko sinusitisa, zapaljenja srednjeg uha i pneumonije, do invazivnih oboljenja sa prodorom u primarno sterilne regije, bakterijemijom, sepsom i meningitisom. Kapsula, kao glavni faktor virulencije, doprinosi otpornosti bakterije na fagocitozu, a takođe određuje postojanje preko 100 serotipova ove vrste. Ostali faktori virulencije važni u patogenezi pneumokoknih bolesti su, pored brojnih adhezivnih molekula i neuraminidaza, IgA proteaza koja razlaže sIgA i time suzbija odbrambene mehanizme domaćina, autolizin, enzim sa destruktivnim dejstvom na baketrijsku ćeliju i posledičnim otpuštanjem delova ćelijskog zida i snažnih proinflamatornih supstanci sa posledičnim gnojnim zapaljenjem. Posebno vredi pomenuti pneumolizin, koji svojom citotoksičnom aktivnošću direktno oštećuje ćelije plućnog epitela i endotel, a pokazano je i da suprimira inicijalni odgovor makrofaga i dendritskih ćelija.

Pneumokok se prenosi respiratornim putem i već tokom prvih meseci života kolonizuje gornje partije respiratornog trakta, te je najveća kolonizacija u populaciji od dve do tri godine, a potom procenat opada. Procesom transformacije pneumokok uspešno stiče gene rezistencije na antibiotike, te je primećen porast rezistencije, a terapija najčešće obuhvata primenu amoksicilina, azitromicina i klaritromicina, fluorohinolona treće generacije i cefalosporina treće generacije.

Uspešna prevencija bolesti uzrokovanih ovim patogenom je moguća zahvaljujući postojanju vakcina. Već 40 godina je u upotrebi je pneumokokna polisaharidna vakcina, sačinjena od kapsularnog antigena koja sadrži 23 serotipa. Od pre 20-ak godina je dostupna je i konjugovana pneumokokna vakcina, koja sarži 13, 15 ili 20 serotipova kapsularnog antigena konjugovanih na difterijski toksoid. Konjugacijom polisaharidnog antigena na proteinski nosač postiže se pokretanje T-zavisnog imunskog odgovora, što je posebno značajno kod dece mlađe od dve godine, kojima slezina nije dovoljno zrela. Takođe, indikacija za primenu konjugovane pneumokokne vakcine je i splenektomija, kao i brojna stanja (imunodeficijencija, isticanje likvora, hronične bolesti, itd). Primena vakcina je doprinela ne samo značajnom smanjenju komplikacija bolesti izazvanih S. pneumoniae i oboljevanja uopšte, već i smanjenju potrošnje antibiotika, a time svakako i smanjenju širenja rezistencije.

Autor: Miloš Drljača

Nobelova nagrada za medicinu ili fiziologiju ove godine dodeljena je za „Otkrića u vezi sa modifikacijama nukleozidnih baza koje su omogućile razvoj iRNK vakcine protiv COVID-19“ naučnicima Katalin Kariko i Druu Vajsmanu.

Prvi radovi o saznanjima o upotrebi nukleinskih kiselina u imunizaciji na miševima datira iz 1990-ih godina. Prednosti koje su zabeležene u odnosu na do tada konvencionalne vakcine su da je njihova proizvodnja jednostavnija, jeftinija, pružaju široku mogućnost izmena, odnosno izmena ciljanih antigena, kao i da aktiviraju i celularnu imunost (CD8+ T-ćelije). Isprva se smatralo da bi DNK vakcine bile bolje za humanu primenu, ali su rezultati in vivo istraživanja primene na životinjama u odnosu na humanu populaciju bili nezadovoljavajuće. Iako stabilniji molekul, DNK svakako da bi morala da bude sprovedena kroz celularnu i jedarnu membranu, u odnosu na iRNK čije ispoljavanje se obavlja u citoplazmi, te se stoga prešlo na RNK kao bolje rešenje. Takođe, RNK nema sposobnost integracije u genom domaćina pa se smatra bezbednom za primenu. Sledeći cilj bio je adekvatan transport RNK u ćelije. Najpre su korišćeni adenovirusni vektori; međutim, kako se razvijao imunski odgovor i na proteine nosača, to nije bilo adekvatno za dugoročnu primenu. Vektor je čestica, najčešće virusnog porekla, koja sadrži kapsid bez originalnog genoma, koji je zamenjen sintetskom RNK/DNK od interesa. Time je omogućeno vezivanje kapsida za ćeliju i unos željenog genetičkog materijala bez rizika od nastanka bolesti koju virus čiji je kapsid izaziva. Zatim su aplikovane čiste RNK, ali su one bile nestabilne i brzo razgrađene. Najadekvatnija je bila primena katjonskih lipozomalnih vezikula koje su gradile stabilan kompleks sa negativno naelektrisanom RNK. Međutim, kod ljudi je ovaj metod izazivao neželjene efekte i dolazilo je do dejonizacije lipida pri fiziološkoj pH. Usledila je optimizacija lipidnih nanopartikula od 4 komponente: katjonski lipid, pomoćni lipid, holesterol i polietilen glikol. Kariko i Vajsman su upravo ovu metodu koristili za vakcinu protiv COVID-19, jer indukuje sintezu IL-6 uz dodatak hemaglutinina virusa influence koji indukuje CD4+ T-ćelije i time pojačava humoralni odgovor. Kariko i Vajsman su 2005. godine ispitivali uticaj RNK sa modifikovanim bazama na humane dendritske ćelije (in vitro). Najpotentnija je bila zamena uridina N1-metil-pseudouridinom (m1ψ) koja je povećala indukciju sinteze citokina i potentniju sintezu antigena, a takođe povećava stabilnost RNK.

Većina RNK koje se koriste u vakcinama su dvostrukog lanca (double stranded RNA-dsRNA) koje se dobijaju in vitro transkripcijom i prečišćavanjem HPLC- om (High-preformance liquid chromatography) ili celuloznim filterima. Farmaceutske kompanije su 2010. godine počele rad na proizvodnji iRNK vakcina protiv tumora i različitih virusnih infekcija (Zika virus, HIV-1, RSV, MERS-CoV, SARS-CoV-2). Pandemija COVID-19 je ubrzala kako sekvenciranje genoma SARS-CoV-2 virusa, tako i razvoj iRNK vakcina koja su odobrene za godinu dana. Faza 3 kliničkih istraživanja pokazala je visoku zaštitu protiv teških oblika COVID-19 infekcija: 95% za Pfizer/Biontech i 94% za Moderna-u. Follow-up studije su pokazale da imunitet kratko traje, pa su potrebne dodatne, “booster” doze. Pokazano je da vakcine spašavaju živote i sprečavaju tešku kliničku sliku.

O dobitnicima: Katalin Kariko je mađarska biohemičarka. Doktorirala je na Univerzitetu u Segedinu, a istraživanja je nastavila na Institutu za bioheniju Centra za biološka istraživanja i Univerzitetu Templ. Od 1990. godine se bavi istraživanjem genske terapije iRNK na Univerzitetu u Pensilvaniji. Dru Vajsman je američki lekar i profesor imunologije na Univerzitetu u Pensilvaniji. Doktorirao je na Univerzitetu u Bostonu. Godine 1997. započinje istraživanja RNK i biologije urođenog imunskog sistema na Univerzitetu u Pensilvaniji, gde kasnije postaje i profesor.

Autor: Anja Stanojlović

Ukoliko se pitate kako izgleda ljudski organizam na mikroskopskom nivou, dovoljno je samo da zamislite jedno užurbano radno jutro u velegradu i trotoare pune ljudi koji žure na posao. Upravo tako izgleda unutrašnjost našeg organizma koju čine bilioni različitih mikroorganizama. Među njima su ne samo bakterije, već i gljive, paraziti i virusi, zbog čega je ranije korišćeni termin mikroflora zamenjen novim – mikrobiota. Kod zdravih osoba ovi mikroorganizmi mirno koegzistiraju, a najzastupljeniji su u tankom i debelom crevu, mada se mogu naći i u/na ostalim delovima tela poput kože, oralnih, respiratornih i urogenitalnih sluznica (1). Okruženje u kome članovi normalne mikrobiote žive naziva se mikrobiom i ono obuhvata sve članove mikrobiote, njihove genome, kao i uslove okruženja u kome ovi organizmi egzistiraju (1,2). Smatra se da razvoj mikrobiote čoveka započinje na rođenju, mada je u malom broju studija detektovano prisustvo mikroorganizama in utero u tkivima kao što je placenta (3). Tokom samog čina porođaja dolazi do definitivnog prvog kontakta novorođenčeta sa mikroorganizmima i veliki uticaj na sastav novoformirane mikrobiote ima način na koji je novorođenče došlo na svet (3,4). Naime, pokazano je da postoji sličnost od čak 72% u sastavu fekalne mikrobiote odojčadi rođene vaginalnim porođajem i fekalne mikrobiote njihovih majki, dok ta sličnost pada na 41% kod odojčadi rođene carskim rezom (4). Svakako, nakon rođenja dolazi do rapidne kolonizacije, kao i promena u sastavu već formirane normalne mikrobiote humanog organizma u svakodnevnim životnim navikama i situacijama kao što su ishrana, razboljevanje, upotreba antibiotika (3).

Većina ovih mikroorganizama je zapravo korisna, pa čak i neophodna za fiziološke funkcije čovekovog organizma, pa tako npr. crevna mikrobiota doprinosi apsorpciji hranljivih materija koje bi inače bile nedostupne domaćinu, štiti domaćina od kolonizacije patogenim mikroorganizmima (kompeticijom) i stimuliše i moduliše imunski odgovor (1-3).

Međutim, ukoliko dođe do poremećaja ravnoteže normalne mikrobiote, to se može povezati sa pojavom različitih (najčešće inflamatornih) oboljenja (1,2,5,6). Brojne studije pokazale su povezanost između sastava tj. poremećaja normalne mikrobiote – disbioze i bolesti kao što su astma, autizam, celijakija, dijabetes melitus tip 2, ekcemi, kardiovaskularne bolesti, malnutricija, multipla skleroza, gojaznost (2). Poremećaj mikrobiote u vidu gubitka, ali i ekspanzije određenih vrsta svakako se najčešće dovodi u vezu sa inflamatornom bolešću creva (engl. Inflammatory bowel disease, IBD), što se odnosi na Kronovu bolest i ulcerozni kolitis (6). U crevnoj mikrobioti pojedinaca sa aktivnom Kronovom bolešću često je prisutan veliki broj Proteobacteria, dolazi i do pojave vrsta iz roda Fusobacterium, dok je prisustvo Clostridium spp. značajno smanjeno (7). Kada se u stolici osoba obolelih od Kronove bolesti dokaže veća zastupljenost određenih mikroorganizama koji podstiču intestinalnu inflamaciju, to nas navodi na zaključak da upravo te vrste mogu predstavljati potencijalnu terapijsku metu kod ovakvih pacijenata. Interesantan primer terapije zasnovane na mikrobioti jeste transplantacija fekalne mikrobiote koja je našla primenu u različitim infektivnim, neurološkim i gastrointestinalnim stanjima i oboljenjima (6).

Iako ishrana ima izrazito veliki uticaj u formiranju normalne mikrobiote, samo je u malom broju studija dokazano njeno konkretno dejstvo na crevnu mikrobiotu u bolestima kao što je dijabetes melitus tip 2, gde se ishrana bogata vlaknima pokazala uspešnom u kontroli nivoa glukoze u krvi, kao i poboljšanju metaboličkog profila ovih pacijenata (6). ;;

Ovo su samo neki od brojnih primera uticaja mikrobiote na fiziološke funkcije, kao i patološka stanja ljudskog organizma, a jedinstveni sastav same mikrobiote može se smatrati ličnim pečatom koji definiše svakog pojedinca ponaosob.

Autor teksta: Mila Škorić, Medicinski podmladak