Strategy

Koža je najveći ljudski organ i ima ulogu u zaštiti organizma od štetnih uticaja spoljne sredine, infekcija i termoregulaciji (1). Mikrobiota je u tesnom mutualističkom simbiotskom odnosu sa našom kožom. Koža obezbeđuje izvore energije za bakterije (lipide iz sebuma, elektroliti iz znoja i proteini keratinocita), dok bakterije produkuju slobodne masne kiseline i enzime koji učestvuju u održanju rN kože i prvoj liniji odbrane od patogena i učestvuju u sazrevanju imunog sistema (1,2).

Kolonizacija kože počinje pri samom porođaju. Deca rođena carskim rezom imaju mikrobiotu sličnu koži majke sa dominantnim Staphylococcus spp, Corynebacterium spp i Cutinbacterium spp; dok u sastavu mikrobiote kože nakon vaginalnog porođaja dominiraju Lactobacillus spp, Prevotella spp i Candida albicans (3). Tokom sazrevanja organizma dolazi do promene celokupne mikrobiote kože, dok je ona kod odraslih relativno stabilna. Ipak, postoje individualne razlike na koje utiču pol, mesto stanovanja, etnička pripadnost, životne navike i nega kože. Najzastupljeniji bakterijski rodovi su: Streptococcus, Porphyromonas, Acinetobacter, Enhydrobacter, Comamonas, Staphylococcus, Cutibacterium, Corynebacterium i Chryseobacterium spp; a gljivični: Candida, Malassezia, Penicillium, Wallemia, Aspergillus i Cladosporium spp (4). Pored toga, zapažaju se razlike zavisno od posmatranog dela kože usled različite izloženosti suncu, hidracije, količine sebuma, dostupnosti kiseonika i rN (1). Na delovima kože sa većom količinom sebuma i nižim rN su najzastupljeniji Cutibacterium spp. i Malassezia spp. (lice, posebno obrazi i skalp), a nešto manje Staphylococcus spp. (posebno S. epidermidis i S. aureus); na vlažnim delovima (pazušna, kubitalna, poplitealna i ingvinalna regija) dominiraju Staphylococcus spp. i Corynebacterium spp.; dok su na suvim delovima vrste podjednako zastupljene (2,5,6). Najviše gljivičnih vrsta nađeno je na stopalima (7).

Disbioze i promene rN kože zapažaju se u različitim dermatološkim oboljenjima poput atopijskog i kontaktnog dermatitisa, ihtioze i akni. Fiziološka rN vrednost kože (4,5-5) održava lipidni barijeru i sastav mikrobiote i smanjuje mogućnost tranzitorne kolonizacije Gram-negativnim bakterijama poput E. coli i Pseudomonas spp. i posledične infekcije. Alkalizacija kože pospešuje rast S. aureus čiji enterotoksini učestvuju u patogenezi ekcema (2). Cutibacterium acnes je značajan u patogenezi akni, jer menja diferencijaciju keratinocita, interaguje sa imunim sistemom i izaziva zapaljenje (8).

Dugotrajno izlaganje suncu izaziva kožne promene pod nazivom „foto-starenje“. Centralnu ulogu u prirodnom starenju kože i UV indukovanim promenama ekstracelularnog matriksa imaju slobodni radikali. UV zračenje smanjuje produkciju i podstiče razgradnju kolagena što se manifestuje gubitkom čvrstine i elastičnosti kože i pojavom bora (9,10). UV zraci na koži sa aknama indukuju proinflamatorni odgovor, fibrozu, postinflamatorne hiperpigmentacije i eritem (11).

UV zračenje ima uticaj i na mikrobiotu kože. Dominantni rodovi ne pokazuju značajne promene nakon ekstenzivnog ozračenja kože, ali su zapažene promene u manje zastupljenim rodovima. Najznačajnije je povećanje broja Cianobacterium spp. kao i njihovih produkata. Takođe, dolazi do povećanja broja bakterija iz rodova Fusobacterium, Verrucomicrobium spp i familije Oxalobacteriaceae. Do smanjenja broja bakterija dolazi u familijama Lactobacillaceae i Pseudomonadaceae. Pseudomonadaceae se smanjuju odmah po izlaganju zračenju, više pod dejstvom UVA nego UVB zraka, dok na Lactobacillaceae obe vrste zraka imaju jednak uticaj (12,13). Smatra se da Cianobacterium spp. i Lactobacillaceae mogu imati protektivne efekte na kožu. Cianobacterium spp. produkuju UV-apsorptivne supstance poput mikosporinu-sličnih aminokiselina (engl. MAA) i antioksidanse: vitamin S, E, retinoide i redukovani glutation; kao i enzime: superoksid-dizmutazu, katalazu, glutation peroksidazu i reduktazu... (13) Probiotici koji sadrže Lactobacillus johnsonii ubrzavaju oporavak indukovane imunosupresije i UV-indukovanih povreda kože (14). Lipoteihoična kiselina iz ćelijskog zida Lactobacillus sakei inhibira MMP-1 i MAPK, čime smanjuje inflamaciju (15).

Autor teksta: Anja Stanojlović, CSNIRS

Literatura:

1. Smythe, P.; Wilkinson, H.N. The Skin Microbiome: Current Landscape and Future Opportunities. Int. J. Mol. Sci. 2023, 24, 3950
2. Lambers, H., Piessens, S., Bloem, A., Pronk, H. and Finkel, P. Natural skin surface pH is on average below 5, which is beneficial for its resident flora. International Journal of Cosmetic Science 2006, 28: 359-370
3. Dominguez-Bello MG, Costello EK, Contreras M, Magris M, Hidalgo G, Fierer N, Knight R. Delivery mode shapes the acquisition and structure of the initial microbiota across multiple body habitats in newborns. Proc Natl Acad Sci U S A. 2010 Jun 29;107(26):11971-5
4. Li, Z., Bai, X., Peng, T., Yi, X., Luo, L., Yang, J. et al. New insights into the skin microbial communities and skin aging. Frontiers in microbiology, 2020, 11, 565549.
5. Hartmann, A.A. The influence of various factors on the human resident skin flora. Semin. Dermatol. 1990, 9, 305–308
6. Mukherjee, S.; Mitra, R.; Maitra, A.; Gupta, S.; Kumaran, S.; Chakrabortty, A.; et al. Sebum and Hydration Levels in Specific Regions of Human Face Significantly Predict the Nature and Diversity of Facial Skin Microbiome. Sci. Rep. 2016, 6, 36062.
7. Findley, K.; Oh, J.; Yang, J.; Conlan, S.; Deming, C.; Meyer, J.A.; et al. Topographic diversity of fungal and bacterial communities in human skin. Nature 2013, 498, 367–370
8. Platsidaki E, Dessinioti C. Recent advances in understanding Propionibacterium acnes ( Cutibacterium acnes) in acne. F1000Res. 2018 Dec 19;7:F1000 Faculty Rev-1953.
9. Rittié L, Fisher GJ. Natural and sun-induced aging of human skin. Cold Spring Harb Perspect Med. 2015 Jan 5;5(1):a015370.
10. Krutmann J, Berneburg M. Lichtalterung (Photoaging) der Haut: Was gibt es Neues? [Sun-damaged skin (photoaging): what is new?]. Hautarzt. 2021 Jan;72(1):2-5
11. Piquero-Casals J, Morgado-Carrasco D, Rozas-Muñoz E, Mir-Bonafé JF, Trullàs C, Jourdan E, Piquero-Martin J, Zouboulis CC, Krutmann J. Sun exposure, a relevant exposome factor in acne patients and how photoprotection can improve outcomes. J Cosmet Dermatol. 2023 Jun;22(6):1919-1928.
12. Harel N, Reshef L, Biran D, Brenner S, Ron EZ, Gophna U. Effect of Solar Radiation on Skin Microbiome: Study of Two Populations. Microorganisms. 2022; 10(8):1523.
13. EM Burns,  H Ahmed, PN Isedeh, I Kohli, W Van Der Pol, A Shaheen et al. Ultraviolet radiation, both UVA and UVB, influences the composition of the skin microbiome. Experimental dermatology, 2019, 28.2: 136-141.
14. Bouilly-Gauthier D, Jeannes C, Maubert Y, Duteil L, Queille-Roussel C, Piccardi N, et al. Clinical evidence of benefits of a dietary supplement containing probiotic and carotenoids on ultraviolet-induced skin damage. Br J Dermatol. 2010 Sep;163(3):536-43.
15. You GE, Jung BJ, Kim HR, Kim HG, Kim TR, Chung DK. Lactobacillus sakei lipoteichoic acid inhibits MMP-1 induced by UVA in normal dermal fibroblasts of human. J Microbiol Biotechnol. 2013 Oct 28;23(10):1357-64.

Vakcinacija je druga najznačajnija preventivna mera prema infektivnim bolestima posle čiste pitke vode. Takođe, sve je više dokaza da pored bolesti prema kojoj su usmerene štite i od mnogih drugih. Najispitivaniji su do sada efekti BCG i MMR vakcine (1).

BCG vakcina sadrži atenuisan soj Mycobacterium bovis, a indukuje imunitet prema teškim oblicima tuberkuloze (milijarna, tuberkulozni meningitis...) i lepre u humanoj populaciji čiji su najčešći izazivači M. tuberculosis i M. leprae. Pokazano je da vakcinacija ovom vakcinom u prvom mesecu života smanjuje mortalitet dece za 30% (2). Smatra se da je uzrok tome imunomodulatorni efekat ove vakcine. Naime, kod vakcinisanih je zapažena pojačana metilacija histona u monocitima, što dovodi do značajnog povećanja sinteze IFN-γ i proinflamatornih citokina, najviše IL-1β, nešto manje TNF-α i IL-6. Ovi citokini deluju na NK – ćelije, dovodeći do pojave određenog stepena memorije i pojačane citotoksičnosti; bez promena na eksprimiranim površnim molekulima i broja ćelija. Eksperimentalno na miševima je pokazana veća produkcija citokina nakon infekcije gljivicama (Candida albicans) i drugim bakterijama (Staphylococcus aureus) kod vakcinisanih u odnosu na kontrolnu grupu (3,4). Kasnije je utvrđen uticaj povećanja proinflamatornih, uz smanjenje antiinflamatornih citokina na promene u TLR prilikom infekcije drugim patogenima kod novorođenčadi (1, 4-6). Pored urođene, BCG vakcina dovodi do promena i u stečenoj imunosti. Nakon vakcinacije uočen je porast IL-13 produkujućih CD4⁺ i IFN-γ produkujućih CD8⁺ limfocita (1,5,6). Kod vakcinisanih miševa je manje dolazilo do parazitemije i smrtnog ishoda usled infekcije Plasmodium yoelli, uz povećan titar IgM i IgG2 antitela (1). Takođe, dokazan je i uticaj BCG vakcine na neinfektivne bolesti. Pokazana je manja učestalost malignog melanoma i limfoma kod vakcinisanih ispitanika (8,9).

Najznačajniji uticaj MMR vakcine prema drugim bolestima je indirektan. Ona sprečava razvoj prolazne imunodeficijencije koja se javlja nakon preležane infekcije virusom morbila (1). U epidemiološkim studijama pokazana je manja smrtnost odojčadi vakcinisanih ovom vakcinom u odnosu na nevakcinisane, kao i manji stepen hospitalizacije od svih zaraznih bolesti osoba koje su bile vakcinisane u periodu od 6. meseca do 1. godine života u odnosu na one vakcinisane kasnije i nevakcinisane (9, 10). Imunomodulatorna aktivnost vakcine se manifestuje smanjenjem udela CD4⁺ i povećanjem CD8⁺ limfocita u perifernoj krvi, kao i povećane produkcije IFN-γ. Smatra se da postoji i uticaj na NK – ćelije, ali nije dovoljno ispitan (11). Morbilli virus pokazuje značajnu onkolitičku aktivnost prema humanim ćelijama karcinoma pluća i kolorektalnog adenokarcinoma. Prilikom in vitro infekcije kultura ovih ćelija vidi se stvaranje sincicijuma sa povećanim brojem apoptoza uz povećanu ekspresiju egzekutorske kaspaze 3. Na osnovu toga, pokušava se razvoj atemuisane MV vakcine u cilju viroterapije tumora (12).

Sa sigurnošću možemo reći da su vakcine epohalno otkriće u medicini, zaslužne za značajno smanjenje mortaliteta prvenstveno dece ali i ostalih uzrasnih grupa. Ipak, možemo zaključiti da one imaju i brojne druge povoljne efekte koji treba da budu usavršeni.

Budite odgovorni i prema sebi i prema društvu, vakcinišite se!

Autor: Anja Stanojlović, CSNIRS

Literatura:

1. N.L. Messina, P. Zimmermann, N. Curtis, The impact of vaccines on heterologous adaptive immunity, Narrative review, volume 25, issue 12, P1484-1493, december 2019
2. Higgins JP, Soares-Weiser K, López-López JA, Kakourou A, Chaplin K, Christensen H, Martin NK, et al. Association of BCG, DTP, and measles containing vaccines with childhood mortality: systematic review. BMJ. 2016 Oct 13;355:i5170.
3. Johanneke Kleinnijenhuis, Jessica Quintina, Frank Preijers, Leo A.B. Joostena, Cor Jacobs, Ramnik J. Xavier, et al. BCG-induced trained immunity in NK cells: Role for non-specific protection to infection, Clin Immunol. 2014 Dec;155(2):213-9
4. Kleinnijenhuis J, Quintin J, Preijers F, Joosten LA, Ifrim DC, Saeed S, et al. Bacille Calmette-Guerin induces NOD2-dependent nonspecific protection from reinfection via epigenetic reprogramming of monocytes. Proc Natl Acad Sci U S A. 2012 Oct 23;109(43):17537-42
5. Mathurin KS, Martens GW, Kornfeld H, Welsh RM. CD4 T-cell-mediated heterologous immunity between mycobacteria and poxviruses. J Virol. 2009 Apr;83(8):3528-39
6. Freyne B, Donath S, Germano S, Gardiner K, Casalaz D, Robins-Browne RM, et al. Neonatal BCG Vaccination Influences Cytokine Responses to Toll-like Receptor Ligands and Heterologous Antigens. J Infect Dis. 2018 May 5;217(11):1798-1808
7. Villumsen M, Sørup S, Jess T, Ravn H, Relander T, Baker JL, et al. Risk of lymphoma and leukaemia after bacille Calmette-Guérin and smallpox vaccination: a Danish case-cohort study. Vaccine. 2009 Nov 16;27(49):6950-8
8. Krone B, Kölmel KF, Grange JM, Mastrangelo G, Henz BM, Botev IN, et al. Impact of vaccinations and infectious diseases on the risk of melanoma--evaluation of an EORTC case-control study. Eur J Cancer. 2003 Nov;39(16):2372-8
9. Signe Sørup, Marie Villumsen, Henrik Ravn, Christine Stabell Benn, Thorkild I A Sørensen, Peter Aaby, et al. Smallpox vaccination and all-cause infectious disease hospitalization: a Danish register-based cohort study, International Journal of Epidemiology, Volume 40, Issue 4, August 2011, Pages 955–963
10.  Mina MJ, Metcalf CJ, de Swart RL, Osterhaus AD, Grenfell BT. Long-term measles-induced immunomodulation increases overall childhood infectious disease mortality. Science. 2015 May 8;348(6235):694-9
11.  Pabst HF, Spady DW, Carson MM, Stelfox HT, Beeler JA, Krezolek MP. Kinetics of immunologic responses after primary MMR vaccination. Vaccine. 1997 Jan;15(1):10-4
12.  Boisgerault N, Guillerme JB, Pouliquen D, Mesel-Lemoine M, Achard C, Combredet C, et al. Natural oncolytic activity of live-attenuated measles virus against human lung and colorectal adenocarcinomas. Biomed Res Int. 2013;2013:387362

Više od milion slučajeva polno prenosivih infekcija (engl. sexually transmitted infections, STIs), od kojih je većina asimptomatska, javlja se svakog dana širom sveta. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), najučestalija bakterijska infekcija ovog tipa je izazvana bakterijom Chlamydia trachomatis (serotipovi D-K) koja pripada izlečivim polno prenosivim bolestima kao što su gonoreja, sifilis i trihomonijaza.

Infekcija ovom bakterijom pod‌jednako pogađa i muškarce i žene. Iako je najveći broj registrovanih slučajeva među adolescentima i mladim odraslim osobama, svaka seksualno aktivna osoba se može zaraziti ovom bakterijskom vrstom. Prema proceni Centara za kontrolu i prevenciju bolesti (engl. Centers for Disease Control and Prevention, CDC), godišnje je prisutno skoro 4 miliona novih slučajeva infekcija C. trachomatis. Uzročnik se prenosi bilo kojim vidom seksualne aktivnosti – vaginalnim, analnim, ili oralnim seksom. Kod najvećeg broja zaraženih bolest se ne manifestuje izraženim simptomima, zbog čega ona često prolazi nedijagnostikovana. Ukoliko i dođe do pojave simptoma, oni se mogu javiti tek nedeljama nakon seksualnog kontakta sa zaraženom osobom. Simptomi kod žena najčešće uključuju abnormalni vaginalni sekret i peckanje prilikom mokrenja, dok se kod muškaraca uglavnom javlja penilni iscedak, kao i peckanje prilikom mokrenja.

Ukoliko se ne leči, infekcija može dovesti do ozbiljnih posledica poput pelvične inflamatorne bolesti, hroničnog pelvičnog bola,  trajnog oštećenja reproduktivnog trakta žena, što kasnije može otežati ili onemogućiti trudnoću, kao i izazvati ektopičnu trudnoću. Infekcije ovom bakterijom tokom porođaja dovode do neonatalnog konjuktivitisa (lat. ophtalmia neonatorum) sa prevalencijom od oko 8 slučajeva na 1000 živorođene dece. Kao posledica neonatalnog konjuktivitisa mogu se razviti značajne komplikacije poput kornealnih ulceracija i perforacija koje potencijalno rezultuju trajnim slepilom.

Interesantna činjenica je da ova bakterijska vrsta ima jedinstven bifazni razvojni ciklus, te se javlja u dve morfološke forme – elementarno i retikularno telo. Ova dva oblika se međusobno razlikuju po infektivnosti, sposobnosti replikacije, metaboličkoj aktivnosti i otpornosti na faktore spoljašnje sredine. S obzirom na činjenicu da je C. trachomatis striktno intracelularna bakterija, zbog čega se veoma teško kultiviše, zlatni standard za dijagnostiku infekcija izazvanih ovom vrstom predstavljaju molekularne tehnike. C. trachomatis se u određenim populacijama sa značajnom učestalošću javlja u koinfekciji sa bakterijom Mycoplasma genitalium. 

Mycoplasma genitalium je seksualno prenosivi patogen odgovoran za 10-35% slučajeva „negonoreičnog” uretrititisa kod muškaraca, a povezan je i sa cervicitisom i pelvičnom inflamatornom bolešću kod žena, što za posledicu ima povećanu opasnost od infertiliteta. Infekcija ovom bakterijom se dovodi i u vezu sa povećanim rizikom od infekcije virusom humane imunodeficijencije (engl. human immunodeficiency virus, HIV) (AIDS associated mycoplasma). U pitanju je najmanja slobodnoživeća bakterijska vrsta sa minimalnim genomom koja ne poseduje ćelijski zid. Genom ove vrste je prvi genom koji je u potpunosti sekvenciran i kasnije hemijski sintetisan. Uzimajući u obzir da nema ćelijski zid, M. genitalium je urođeno rezistentna na antibiotike koji deluju upravo na ovu strukturu. Ozbiljan problem po javno zdravlje predstavlja i rastuća rezistencija ove bakterije na druge antimikrobne agense poput makrolida i fluorohinolona, te je ona nedavno dodata na listu pretećih patogena (engl. watch list) Centara za kontrolu i prevenciju bolesti. S obzirom na njenu građu, ova bakterija je veoma zahtevna za kultivaciju, zbog čega se dijagnostičke metode zasnivaju samo na tehnikama molekularne biologije.  

SZO je prepoznala infekcije C.trachomatis kao važan javnozdravstveni problem zajedno sa drugim polno prenosivim bolestima i postavila ambiciozne ciljeve za smanjenje opterećenja kroz prevenciju, pravovremenu dijagnozu i strategije lečenja. Stragetije Globalnog zdravstvenog sektora za HIV, virusni hepatitis i druge polno prenosive infekcije 2022-2030. imaju za cilj smanjenje broja novih slučajeva hlamidijalnih infekcija za 50% do 2030. godine.

Autor teksta: Mila Škorić, Medicinski podmladak

Literatura

1. Centri za kontrolu i prevenciju bolesti (engl. Centers for Disease Control and Prevention, CDC): Detailed STD Facts - Chlamydia (cdc.gov) (Accessed on: February 11 2024)
2. Svetska zdravstvena organizacija (engl. World Health Organization, WHO) Sexually transmitted infections (STIs) (who.int) (Accessed on: February 11 2024)
3. Raj JS, Rawre J, Dhawan N, Khanna N, Dhawan B. Mycoplasma genitalium: A new superbug. . 2022;43(1):1-12. doi:10.4103/ijstd.ijstd_103_20.
4. Borgogna JC, Shardell MD, Yeoman CJ, Ghanem KG, Kadriu H, Ulanov AV, et al. The association of Chlamydia trachomatis and Mycoplasma genitalium infection with the vaginal metabolome. . 2020;10(1):3420. doi:10.1038/s41598-020-60179-z.
5. Li Y, Xiu L, Wang L, Zhang L, Wang F, Peng J. Rapid Detection of Antimicrobial Resistance in Mycoplasma genitalium by High-Resolution Melting Analysis with Unlabeled Probes. . 2022;10(4):e0101422. doi:10.1128/spectrum.01014-22.
6. Castro Ochoa KJ, Mendez MD. Ophthalmia Neonatorum [Internet]. PubMed. Treasure Island (FL): Stat Pearls Publishing; 2021. Available from: https://www.ncbi.nlm.nih.gov/books/NBK551572/

Lajšmanija je protozoa koja izaziva bolest lajšmaniozu. Ovo oboljenje prenosi zaražena ženka artropoda roda Phlebotomus, drugačije nazvana peščana mušica. Prirodna staništa ovog parazita su ljudi, glodari i psi. Ova bolest je rasprostranjena u tropskim i suptropskim oblastima i nalazi se u 98 zemalja Evrope, Afrike, Azije i Amerike.

Postoje tri glavne forme lajšmanioze: kutana, mukokutana i visceralna. Bolest se najčešće javlja u vidu lezija na koži. Među ova tri tipa, najznačajnija je visceralna lajšmanioza koja se drugačije naziva kala-azar odnosno crna groznica. Ona se javlja u dva tipa, od kojih je za naša područija od najvećeg značaja mediternaski tip, izazvan vrstom Leishmania donovani subspecies infantum. Ovaj tip lajšmanioze je endemski prisutan na prostorima Crne Gore, Južne Hercegovine, Dalmacije, Makedonije i u najjužnijim delovima Srbije.

Lajšmanija pripada flagelatama krvi i tkiva, i može se javiti u dva oblika, a to su amastigot i promastigot. Životni ciklus ovog parazita počinje ujedom ženke Phlebotomus-a, koja putem pljuvačke prebacuje promastigote u krv domaćina (čoveka). Promastigoti ulaze u makrofage i u njima se diferenciraju u amastigote, koji se unutar makrofaga umnožavaju dok ne dođe do njihovog pucanja. Oslobođeni amastigoti će ulaziti opet u nove makrofage. Nakon nekog vremena, ukoliko ponovo dođe do uboda Phlebotomus-a, on će preuzeti makrofag koji u sebi sadrže amastigote. Ove forme parazita se oslobađaju u digestivnom traktu vektora nakon čega sledi diferencijacija u promastigote. Ciklus se opet ponavlja.

Priča o lajšmaniji počinje još tokom davnih dana praistorijskog doba. Smatra se da je vrsta slična lašjmaniji prvi put nađena u fosilima peščanih mušica. Tokom studije koja je rađena na 42 mumije iz grobnice Srednjeg kraljevstva u Zapadnoj Tebi je pronađena mitohondrijalna DNK ovog parazita u 4 uzorka. Samim tim možemo da zaključimo da je ova protozoa bila prisutna još u starom Egiptu. Danas na prostorima Balkana, a pogotovo Crne Gore, prisutan je veliki broj zaraženih pasa koji predstavljaju veliku opasnost po ljude i njihove pse, kod kojih je ovo parazitsko oboljenje neizlečivo.

Prevencija nastanka bolesti kod ljudi i pasa je ograničena. U oblastima gde je lajšmanioza zastupljena, jedna od mera prevencije je spavanje ispod mreža koje su tretirane insekticidima. Među druge mere prevencije spadaju korišćenje repelenata, kao i redovni odlasci kod veterinara. Terapija pasa koji su zaraženi se svodi pre svega na stišavanje simptoma upotrebom hemioterapije.

Autor: Ida Bakrač

Jednog sasvim običnog trgovca pamuka znatiželja je učinila naučnikom. Antoni van Levenhuk (hol. Antoni van Leeuwenhoek) bio je holandski trgovac tekstila i naučnik. Rođen je 24. oktobra 1632. godine u gradu Delft u Holandiji. Poticao je iz trgovačke porodice, kao sin proizvođača korpi. Sa svega 16 godina, poslat je na obuku za šegrta škotskog trgovca u Amsterdamu, a po završetku iste, sa 22 godine otvorio je sopstvenu prodavnicu tkanine u rodnom gradu. U 38. godini konstruisao je svoj prvi mikroskop sa jednim sočivom, sa ciljem da trgovcima služi za procenu kvaliteta tkanine.

Rad na mikroskopiji i razvoju mikroskopa omogućili su vizuelizaciju sveta nevidljivog ljudskom oku. Najznačajniji doprinos tome dali su Levenhuk i njegov savremenik, britanski naučnik i otac citologije Robert Huk (engl. Robert Hooke; 1635-1703). Levenhuk je, verovatno inspirisan knjigom Roberta Huka Mikrografija (engl. Micrographia; 1665), počeo da se interesuje za izradu sočiva i mikroskopa. Neke od njih je odlikovala sposobnost uveličanja čak i više od 200 puta, a poslužili su mu za otkriće mikroorganizama – protozoa i bakterija, koje je nazvao animalcules. Osim toga, bio je među prvima koji su opisali izgled eritrocita i spermatozoida. Pod mikroskopom je posmatrao različite materijale, delove insekata i biljaka, vodu (kišnicu, vodu iz bunara, morsku vodu i druge), naslage na zubima itd. Sva svoja zapažanja je navodio u preko 200 pisama koja je poslao Kraljevskom društvu Londona (engl. The Royal Society). Kako Levenhuk nije bio visoko obrazovan, a poznavao je samo maternji jezik, u početku su dovodili u pitanje verodostojnost njegovih istraživanja. Međutim, 1680. godine postaje punopravni član Kraljevskog društva Londona. Od posebnog značaja ističe se pismo koje datira iz 1676. godine. U njemu Levenhuk opisuje više različitih vrsta „životinjica” posmatranih u kišnici, među kojima i, može se pretpostaviti, bakterije:

“There was, further, a fourth sort, which were so small, that I was not able to give them any figure at all. These were a thousand times smaller than the eye of a big louse: For I judge, the axis of the eye of such a louse to be more than ten times as long as the axis of any of the said little creatures.”

Bio je ubeđen da „životinjice” koje je otkrio ne uzrokuju oboljenja kod ljudi, što je i naveo u poslednjem pismu poslatom Kraljevskom društvu Londona pre same smrti, upoređujući sadržaj kožnih promena kod opekotina, šuge, morbila, velikih boginja. Međutim, danas znamo da su uzročnici morbila i velikih boginja virusi, koje on svakako nije mogao videti pod mikroskopom koji je koristio. Umro je u 90. godini života, avgusta meseca 1723. godine u Delftu, baveći se istraživanjem do svojih poslednjih dana.

Autor: Nada Akik

Pogledajte i:

• Skenirano pismo 9.10.1676. na holandskom jeziku – Science in the Making | The Royal Society https://makingscience.royalsociety.org/items/el_l1_22/letter-from-antoni-van-leeuwenhoek-to-henry-oldenburg-dated-at-delft?page=;;
• 18 TED-Ed The wacky history of cell theory – Lauren Royal-Woods https://www.youtube.com/watch?v=;;4OpBylwH9DU

Zvuk magarećeg kašlja je dug vremenski period predstavljao raritet u kliničkoj praksi. Sa porastom trenda nevakcinisanja dece, veliki kašalj se ponovo nameće kao tema u stručnim krugovima. Prema „Godišnjem izveštaju o imunizaciji'' za 2022. godinu, dvanaest okruga u Republici Srbiji je prebacilo željeni obuhvat od 95% imunizovane dece, a najmanji procenat postignute imunizacije je na teritoriji Grada Beograda, sa 85,8% imunizovane dece (1).

Bordetella pertussis, uzročnik velikog kašlja, bolesti visoke kontagioznosti, je Gram negativni (koko)bacil, asporogena, nepokretna i striktno aerobna bakterija, ujedno i nutritivni probirač, odnosno, bakterija za čiju su kultivaciju nužne posebno obogaćene hranljive podloge (2). Najvažniji faktori virulencije pripadaju sa jedne strane adhezinima, a sa druge toksinima. Strukturama odgovornim za vezivanje za respiratorni epitel  pripadaju fimbrije, pertaktin i svakako najvažniji filamentozni hemaglutinin, koji, osim veze sa epitelnim ćelijama respiratornog trakta, ima sposobnost interakcije i sa ćelijama imunskog sistema. Citotoksični arsenal ove bakterije predstavljaju pertusis toksin, trahealni citotoksin, dermonekrotični toksin, hemolizin i lipopolisahard (3). Kombinacijom ovih, ali i brojnih drugih i manje poznatih faktora i dirigentskom palicom BvgAS proteina, B. pertussis se uspešno vezuje za ćelije, ispoljava lokalne i sistemske efekte i izbegava imunski odgovor domaćina, te izaziva gorepomenutu bolest.

Tipična klinička slika velikog kašlja podrazumeva tri stadijuma (4). Prvi je kataralni, sa nespecifičnim simptomima sličnim prehladi, koji se nastavlja drugim, paroksizmalnim, stadijumom sa pojačanjem prethodnih simptoma uz dominaciju intenzivnog jakog kašlja koji može dovesti do zacenjivanja i gušenja, odakle i proističe nazviv magareći kašalj. U trećem, rekonvalescentnom stadijumu postepeno, tokom više nedelja, dolazi do povlačenja simptoma i ozdravljenja. Dugotrajnost ove bolesti je i poreklo još jednog naziva za veliki kašalj, a to je stodnevni kašalj. Značajne komplikacije su upala pluća, sa smrtnim ishodom i neurološke komplikacije usled smanjenog dotoka kiseonika. Da bi terapija antibioticima bila uspešna, potrebno ju je što ranije primeniti, najbolje unutar dve nedelje od oboljenja, što povlači sa sobom brzu dijagnostiku velikog kašlja (2). Najčešće je u upotrebi eritromicin, sa ciljem kako modulacije prirodnog toka bolesti, tako i smanjenje infektivnosti obolelog. Najznačajnije i najuspešnije oružje u borbi protiv ovog oboljenja je zapravo vakcina.

U prevenciji velikog kašlja primenjuju se dve inaktivisane vakcine – celoćelijska i acelularna vakcina. Celoćelijska vakcina sadrži B. pertussis inaktivisanu formalinom, izaziva dobar imunski odgovor, ali je primećeno da sa porastom primljenih doza i starošću, raste učestalost blagih lokalnih neželjenih reakcija, te se ne primenjuje u imunizaciji starijih osoba. Acelularna vakcina sadrži pojedine antigene bakterijske ćelije, poput pertusis toksina, pertaktina, fimbrija i filamentoznog hemaglutinina (5). U našoj zemlji, nakon dva meseca od rođenja, po Kalendaru o obaveznoj imunizaciji, prima se kombinovana petovalentna vakcina, u tri doze sa razmakom od minimum četiri nedelje, protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja (DTaP), inaktivisana polio vakcina (IPV) i Haemophilus influezae tip b (6). Dalja dinamika revakcinacije je u drugoj i sedmoj godini života DTaP vakcinom.

Zabrinjavajući trend porasta novoobolelih od velikog kašlja oslikava činjenica o prijavljivanju 47 slučajeva na teritoriji Grada Beograda, do novembra 2023, uz podatak da prethodne godine nije bilo registrovanih slučajeva (6). Objašnjenje za ovaj porast incidencije i gotovo epidemiju, leži upravo u niskom obuhvatu imunizacije, a takođe i u kratkom životnom veku imuniteta stečenog vakcinacijom, sa pomeranjem udesno uzrasnog profila novoobolelih (7). Još uvek jedini efikasni metod izbegavanja teških formi ove bolesti i loših ishoda jeste vakcinacija.

Autor: Miloš Drljača, CSNIRS

Literatura:

1. Izveštaj o sprovedenoj imunizaciji na teritoriji Republike Srbije za 2022. godinu – Institut za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“
2. Bordetella pertussis, N.Guiso, Y. Tang, M. Sussman, D. Liu, I. Poxton, J. Schwartzman, Molecular Medical Microbiology, 1507-1527, https://doi.org/10.1016/B978-0-12-397169-2.00085-8.
3. Melvin JA, Scheller EV, Miller JF, Cotter PA. Bordetella pertussis pathogenesis: current and future challenges. Nat Rev Microbiol. 2014 Apr;12(4):274-88. doi: 10.1038/nrmicro3235.
4. https://www.zdravlje.org.rs/index.php/aktuelne-vesti/1259-veliki-kasalj-2023 (Accessed on: 14. 1. 2024)
5. https://www.who.int/teams/health-product-policy-and-standards/standards-and-specifications/vaccine-standardization/pertussis  (Accessed on: 12. 1. 2024)
6. https://www.zdravlje.org.rs/index.php/aktuelne-vesti/59-2015-05-19-11-01-54/imunizacija/vakcine/789-veliki-kasalj-vakcina  (Accessed on: 12. 1. 2024)
7. https://www.batut.org.rs/index.php?content=2719  (Accessed on: 12. 1. 2024)

Poljubac, naizgled jednostavan čin kojim se iskazuju kompleksne ljudske emocije – ljubav, strast, sreća, povezuje se i sa načinom prenosa zarazne bolesti – infektivne mononukleoze, u narodu poznate pod nazivom bolest poljupca. Prvi put je opisana još 1920. godine.

Kao najčešći uzročnik infektivne mononukleoze ističe se Epštajn-Bar virus (engl. Epstein-Barr virus – EBV), poznat i kao humani herpesvirus 4 (engl. human gammaherpesvirus 4 – HHV4). EBV pripada familiji Orthoherpesviridae i subfamiliji Gammaherpesvirinae (1). Zajednička karakteristika svih herpesvirusa jeste uspostavljanje latentne infekcije u nepermisivnim ćelijama uz rizik od potencijalnih reaktivacija (2). EBV uspostavlja primarnu infekciju u epitelnim ćelijama orofarinksa i B limfocitima, dok su mesto latentne infekcije memorijski B limfociti. Virus poseduje i određeni onkogeni potencijal. Zapravo, EBV predstavlja prvi otkriveni humani onkogeni virus (3). Povezan je sa nastankom Burkitovog limfoma, nazofaringealnog karcinoma i dr. (4).

Bolest poljupca se najčešće prenosi putem pljuvačke, bilo direktnim kontaktom (ljubljenjem), ili indirektno (deljenjem hrane i pića, pribora – čaša za piće, četkica za zube). Osoba je zarazna tokom primarne infekcije virusom, čak i nedeljama pre pojave simptoma bolesti, kao i tokom reaktivacija. Najčešće obolevaju deca i adolescenti (5). Period inkubacije, koji podrazumeva vreme od kontakta sa mikroorganizmom do pojave simptoma, iznosi prosečno 3-6 nedelja.

U kliničkoj slici dominira trijas simptoma: povišena temperatura, faringitis i cervikalna limfadenopatija, što je sve praćeno povećanim brojem limfocita u krvi. Kod većine bolesnika javlja se i hepatosplenomegalija, odnosno uvećanje jetre i slezine, što zahteva strogo mirovanje zbog potencijalne rupture slezine, retke ali veoma teške komplikacije bolesti (6).

Dijagnoza se najčešće postavlja na osnovu kliničke slike, hematološkog nalaza (leukocitoza sa limfocitozom uz pojavu atipičnih T limfocita) i seroloških analiza (dokazivanje heterofilnih antitela u krvi bolesnika) (7).

Ne postoji specifična terapija, već je lečenje simptomatsko (antipiretici, analgetici), uz savet za strogo mirovanje. Takođe, ne postoji vakcina protiv EBV infekcije (5).

Autor: Nada Akik, CSNIRS

Literatura:

1. International Committee on Taxonomy of Viruses. Genus: Lymphocryptovirus. https://ictv.global/report/chapter/orthoherpesviridae/orthoherpesviridae/lymphocryptovirus [Accessed on: 26 Jan 2024].
2. Weidner-Glunde M, Kruminis-Kaszkiel E, Savanagouder M. Herpesviral Latency-Common Themes. Pathogens. 2020;9(2):125. doi: 10.3390/pathogens9020125.
3. Yu H, Robertson ES. Epstein-Barr Virus History and Pathogenesis. Viruses. 2023;15(3):714. doi: 10.3390/v15030714.
4. Yin H, Qu J, Peng Q, Gan R. Molecular mechanisms of EBV-driven cell cycle progression and oncogenesis. Med Microbiol Immunol. 2019;208(5):573-583. doi: 10.1007/s00430-018-0570-1.
5. CDC | Epstein-Barr Virus and Infectious Mononucleosis: https://www.cdc.gov/epstein-barr/index.html
6. Sarwari NM, Khoury JD, Hernandez CM. Chronic Epstein Barr virus infection leading to classical Hodgkin lymphoma. BMC Hematol. 2016;16:19. doi: 10.1186/s12878-016-0059-3.
7. Dunmire SK, Hogquist KA, Balfour HH. Infectious Mononucleosis. Curr Top Microbiol Immunol. 2015;390(Pt 1):211-40. doi: 10.1007/978-3-319-22822-8_9.

Koliko nam je poznato, mikroorganizmi postoje samo na Zemlji. Međutim, na oko 420 kilometara iznad površine naše planete lebdi svojevrstan mikrokosmos bakterija, virusa, parazita i arhea. Mikroba ima i u svemiru – tragovi mikroorganizama postoje na svakom predmetu napravljenom ljudskom rukom, pa tako i na Međunarodnoj svemirskoj stanici (MSS).

Uprkos tome što su za astronaute propisani strogi protokoli zaštite zdravlja, medicinski pregledi pre leta i karantin kako bi se smanjio rizik od oboljenja tokom svemirskih misija, svaki od svemirskih putnika sa sobom nosi pun komplement sopstvene normalne mikrobiote. Dakle, iako MSS mora biti veoma čisto mesto radi bezbednog boravka astronauta, daleko od toga da je sterilna sredina. Sami ljudi predstavljaju idealnu podlogu za razmnožavanje mikroorganizama, te nije čudno što bakterije uspevaju u ovoj orbitalnoj Petrijevoj šolji. Međutim, čak i u ovakvim uslovima pronađene su tri nove vrste bakterija. U pitanju su mikroorganizmi koji pripadaju familiji Methylobacteriaceae i primećene su širom MSS-a. Methylobacterium vrste su često uključene u bitne metaboličke procese biljaka, kao što su azotofiksacija i solubilizacija fosfata. Naučnici misle da bi ove bakterije mogle da pomognu biljkama da rastu u ekstremnim uslovima.

Što se infekcija i putovanja u svemir tiče, skorašnje istraživanje je dokazalo da put u svemir ne samo da može dovesti do molekularne promene ljudskih ćelija, već utiče i na bakterije koje su opasne po ljude, čime se povećava potencijal infektivne bolesti.

Poznato je da let svemirskim šatlom i boravak na MSS-u dovode do promena u organizmu. Ove izmene za ishod mogu imati reaktivacije herpesvirusa kao što su Epštajn-Bar virus, virus ovčijih boginja, citomegalovirus i herpes simpleks virus tip 1. Lučenje ovih virusa može po povratku na Zemlju ugroziti sve one koje dolaze u kontakt sa astronautima - novorođenu decu, osobe sa oštećenim imunskim sistemom i sl. Imajući u vidu navedeno, savetuje se razvijanje tehnika koje bi redukovale reaktivaciju ovih virusa.

Dosadašnja saznanja ukazuju da nam iz svemira ne prete nikakvi ‘’vanzemaljski’’ patogeni. Ipak, treba biti obazriv i posmatrati uticaj ekstremnih uslova boravka u svemiru kako na mikroorganizme, tako i na ljude, te promptno delovati ukoliko kod domaćina i/ili patogena dođe do promene koja može izazvati bolest.

Autor: Marko Janković

Reference:

1. https://www.space.com/space-station-bacteria-discovery-grow-food-on-mars
2. Bijlani S. et al. Front Microbiol. 2021;12:639396. doi: 10.3389/fmicb.2021.639396. ;
3. https://www.sciencedaily.com/releases/2021/03/210309114333.htm.
4. Barrila J. et al. NPJ Microgravity. 2021;7(1):9. doi: 10.1038/s41526-021-00136-w.
5. Rooney B.V. et al. ;Front Microbiol. 2019;10:16. doi:10.3389/fmicb.2019.00016.