Откриће првог антибиотика: грешка у лабораторији некад живот значи!

У протеклих 100 година антибиотици су драстично променили модерну медицину и продужили просечан животни век људи за чак 23 године. Увођење антибиотика у клиничку употребу било је, вероватно, најзначајнији медицински догађај 20. века. Поред лечења инфективних болести, антибиотици су учинили могућим многе модерне медицинске процедуре попут лечења рака, трансплантације органа, операција на отвореном срцу. Постоје докази који нам говоре да су древне цивилизације у циљу лечења различитих инфекција користиле широк спектар природних антимикробних агенаса попут биљака, меда, па чак и животињског фецеса. Један од интересантнијих, али и успешнијих примера била је апликација буђавог хлеба на ране која је описана у Старом Египту, Риму, Кини, Грчкој и Србији. Инфекције које сада сматрамо крајње једноставним за лечење су све до 20. века биле главни узрок смрти људи у развијеном свету. Тек крајем 19. века научници су почели да посматрају активност бактерија и да запажају одређене појаве при њиховој интеракцији са различитим супстанцама. Немачки лекар Пол Ерлих је 1909. године развио синтетички лек салварзан на бази арсена који се употребљавао за сузбијање бактеријске врсте Treponema pallidum – узрочника сифилиса. Наиме, у току свог рада на развоју хистолошких боја за испитивање различитих ткива приметио је да се само неке бактеријске ћелије боје одређеним хемијским бојама. На основу овога је закључио да мора постојати начин да се направе супстанце које селективно убијају само бактеријске ћелије, док друге ћелије остављају неоштећеним и тако је успео да синтетише арсенамин, односно салварзан. Терапију је назвао хемиотерапија – употреба хемикалија за лечење болести. Реч антибиотик увео је тек 30 година касније проналазач и микробиолог украјинско - америчког порекла Селман Ваксман и дефинисао као супстанцу коју праве микроорганизми како би уништили друге микроорганизме. Овај научник заиста је обележио златно доба антибиотика, откривши преко 20 антибиотика, а међу њима и један од антитуберкулотика првог реда – стрептомицин. Свакако најпознатија и најзанимљивија прича о открићу антибиотика јесте о Александру Флемингу, шкотском лекару и бактериологу, и пеницилину. По повратку са одмора у своју лабораторију 3. септембра 1928. године у Лондону, сортирајући своје Петријеве шоље са културом бактерија из рода Staphylococcus, приметио je нешто чудно. Једну плочу је случајно оставио откривену и на њој су се поред бактеријских колонија појавиле и плесни. Око колонија ових гљивица се јасно уочавало одсуство бактеријских колонија. Тако је Флеминг закључио да ова гљивица, касније идентификована као Penicillium notatum, продукује неку супстанцу која инхибира раст бактерија. Пеницилин су касније пречистили истраживачи са Универзитета Оксфорд – Хауард Флори и Ернст Чејн, који су на тај начин допринели његовој масовној употреби у току Другог светског рата и тада је овај лек у народу добио назив чудесни лек (енгл. the wonder drug). Због своје улоге у открићу и развоју првог антибиотика за масовну производњу, Флори и Чејн су 1945. године заједно са Александром Флемингом добили Нобелову награду за медицину. Аутор: Мила Шкорић