Da li su članovi mikrobiote samo ukućani ili pak kućepazitelji?

Ukoliko se pitate kako izgleda ljudski organizam na mikroskopskom nivou, dovoljno je samo da zamislite jedno užurbano radno jutro u velegradu i trotoare pune ljudi koji žure na posao. Upravo tako izgleda unutrašnjost našeg organizma koju čine bilioni različitih mikroorganizama. Među njima su ne samo bakterije, već i gljive, paraziti i virusi, zbog čega je ranije korišćeni termin mikroflora zamenjen novim – mikrobiota. Kod zdravih osoba ovi mikroorganizmi mirno koegzistiraju, a najzastupljeniji su u tankom i debelom crevu, mada se mogu naći i u/na ostalim delovima tela poput kože, oralnih, respiratornih i urogenitalnih sluznica (1). Okruženje u kome članovi normalne mikrobiote žive naziva se mikrobiom i ono obuhvata sve članove mikrobiote, njihove genome, kao i uslove okruženja u kome ovi organizmi egzistiraju (1,2). Smatra se da razvoj mikrobiote čoveka započinje na rođenju, mada je u malom broju studija detektovano prisustvo mikroorganizama in utero u tkivima kao što je placenta (3). Tokom samog čina porođaja dolazi do definitivnog prvog kontakta novorođenčeta sa mikroorganizmima i veliki uticaj na sastav novoformirane mikrobiote ima način na koji je novorođenče došlo na svet (3,4). Naime, pokazano je da postoji sličnost od čak 72% u sastavu fekalne mikrobiote odojčadi rođene vaginalnim porođajem i fekalne mikrobiote njihovih majki, dok ta sličnost pada na 41% kod odojčadi rođene carskim rezom (4). Svakako, nakon rođenja dolazi do rapidne kolonizacije, kao i promena u sastavu već formirane normalne mikrobiote humanog organizma u svakodnevnim životnim navikama i situacijama kao što su ishrana, razboljevanje, upotreba antibiotika (3).

Većina ovih mikroorganizama je zapravo korisna, pa čak i neophodna za fiziološke funkcije čovekovog organizma, pa tako npr. crevna mikrobiota doprinosi apsorpciji hranljivih materija koje bi inače bile nedostupne domaćinu, štiti domaćina od kolonizacije patogenim mikroorganizmima (kompeticijom) i stimuliše i moduliše imunski odgovor (1-3).

Međutim, ukoliko dođe do poremećaja ravnoteže normalne mikrobiote, to se može povezati sa pojavom različitih (najčešće inflamatornih) oboljenja (1,2,5,6). Brojne studije pokazale su povezanost između sastava tj. poremećaja normalne mikrobiote – disbioze i bolesti kao što su astma, autizam, celijakija, dijabetes melitus tip 2, ekcemi, kardiovaskularne bolesti, malnutricija, multipla skleroza, gojaznost (2). Poremećaj mikrobiote u vidu gubitka, ali i ekspanzije određenih vrsta svakako se najčešće dovodi u vezu sa inflamatornom bolešću creva (engl. Inflammatory bowel disease, IBD), što se odnosi na Kronovu bolest i ulcerozni kolitis (6). U crevnoj mikrobioti pojedinaca sa aktivnom Kronovom bolešću često je prisutan veliki broj Proteobacteria, dolazi i do pojave vrsta iz roda Fusobacterium, dok je prisustvo Clostridium spp. značajno smanjeno (7). Kada se u stolici osoba obolelih od Kronove bolesti dokaže veća zastupljenost određenih mikroorganizama koji podstiču intestinalnu inflamaciju, to nas navodi na zaključak da upravo te vrste mogu predstavljati potencijalnu terapijsku metu kod ovakvih pacijenata. Interesantan primer terapije zasnovane na mikrobioti jeste transplantacija fekalne mikrobiote koja je našla primenu u različitim infektivnim, neurološkim i gastrointestinalnim stanjima i oboljenjima (6).

Iako ishrana ima izrazito veliki uticaj u formiranju normalne mikrobiote, samo je u malom broju studija dokazano njeno konkretno dejstvo na crevnu mikrobiotu u bolestima kao što je dijabetes melitus tip 2, gde se ishrana bogata vlaknima pokazala uspešnom u kontroli nivoa glukoze u krvi, kao i poboljšanju metaboličkog profila ovih pacijenata (6). ;;

Ovo su samo neki od brojnih primera uticaja mikrobiote na fiziološke funkcije, kao i patološka stanja ljudskog organizma, a jedinstveni sastav same mikrobiote može se smatrati ličnim pečatom koji definiše svakog pojedinca ponaosob.

 ;;

Autor teksta: Mila Škorić, Medicinski podmladak