- serbiansocietymicrobiology@gmail.com
- +381 11 3160 625
![Plima puna pretnji: Mikroorganizmi u svetu klimatskih promena – [Duplicated] &#…](https://ums.rs/wp-content/uploads/2024/04/UMS_Slider-1.png)
Virusi su ubikvitarni – mogu se naći u svim sredinama na Zemlji. Virusi koji su pronađeni u morima igraju važne uloge u planetarnom ekosistemu, naročito ako se zna da su tu najveći rezervoar genetskog diverziteta – do sada je u svetskim okeanima otkriveno oko 200 000 vrsta virusa. Iako je većina ovih mikroorganizama iz morske vode bezopasna po ljude, infekcije u okeanima su značajan izvor bolesti u širokoj lepezi organizama, od račića do kitova.
Iako se brojni virusi mogu naći u naizgled kristalno čistim dubinama, važno je pomenuti uticaj morskih voda zagađenih fekalnim materijama. U uzorcima ove vode pronađeni su različiti virusi izazivači humanih bolesti: enterovirusi, hepatitis A virus, Norwalk virusi, reovirusi, adenovirusi itd. Ovi patogeni mogu dovesti do velikog broja oboljenja – od asimptomatskih infekcija, preko gastrointestinalnih, respiratornih, kožnih, očnih i drugih bolesti. Kalicivirusi koje u vodu izlučuju sisari kao što su kitovi mogu izazvati i humana oboljenja. Školjke akumuliraju mikroorganizme u svom tkivu, te njihova upotreba od strane ljudi može dovesti do pojave virusne bolesti. influenca A i parapoks virusi se takođe mogu preneti sa morskih životinja na ljude.
Bolesti koje se mogu preneti sa životinja na ljude nazivaju se zoonoze. Morski sisari su poznati rezervoari zoonotskih mikroorganizama. Iako su oboljenja koja oni prenose na ljude uglavnom bezopasna, postoje i primeri po život opasnih virusnih infekcija koje mogu predstavljati značajan zdravsteveni rizik.
Globalno zagrevanje bi moglo da dovede do otapanja površinskih slojeva permafrosta – zemljišta koje je zamrznuto tokom čitave godine. Smatra se da će do 2100. godine oko dve trećine površinskih slojeva zamrznutog zemljišta biti otopljeno. Mikroorganizmi iz ovih slojeva bi potom mogli doći i do mora i okeana. Posledice ovakve ‘’tranzicije’’ mikroorganizama za sada nisu poznate, s obzirom na to da nismo sigurni kakav profil virusa i bakterija bi mogao na taj način da dospe u velike vodene površine, a potom možda i do ljudi.
Klimatske promene u smislu globalnog zagrevanja su u fokusu naučnika više decenija, a promene u klimi mogu imati kardinalne posledice po ekosisteme. U mikrobiologiji, jedna od najočiglednijih posledica jeste promena životnog staništa životinja koje služe kao rezervoar bolesti. Naime, ukoliko životinje koje prenose patogen menjaju mesto na kom su primarno obitavale, mogu se približiti ljudskim naseobinama čime se povećava šansa da se bolest prenese na ljudsku populaciju. Bolesti koje prenose vektori kao što su komarci i krpelji su u porastu s obzirom na to da toplije vreme i nepravilnosti u padavinama značajno proširuju geografsko područje na kojem ove artropode mogu preživeti. Do 2050. godine komarci koji prenose bolesti će biti u blizini 500 miliona ljudi više nego danas. Uvođenje virusa u staništa na kojima nisu pre bili prisutni je činjenica sa kojom će mnogi zdravstveni sistemi morati da se aktivno suočavaju. Takođe, gubitak biodiverziteta i približavanje ljudskih zajednica životinjskim staništima takođe povećavaju šansu za prelazak nekog novog virusnog patogena sa životinja na ljude.
Virusi kao što su Zika virus i čikungunja – koje prenose komarci – nekada su bili nepoznati u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD). Poslednjih godina su lokalne infekcije ovim virusima prepoznate i na tlu SAD, u Južnom Teksasu i Floridi. Bolest izazvana denge virusom, inače najčešće asocirana sa siromašnim regionima u Africi, prvi put je 2013. godine lokalno preneta u Njujorku, SAD.
Klimatske promene ispoljavaju značajan uticaj na čitav svet, a njihove posledice se osećaju i u mikrokosmosu. Izmene klime dovode do pojava infekcija na sve širim prostranstvima i u budućnosti se mogu postaviti kao značajni javno-zdravstveni problemi.
Autor: Marko Janković
Literatura
Još početkom 18. veka ovčari su opisali zaraznu bolest među merino ovcama koja uzrokuje promenu ponašanja, nekontrolisano lizanje krzna i udaranje glavom o ogradu sa krajnjim fatalnim ishodom u periodu do 2 godine. Bolest je dobila ime skrepi od engleske reči ''to scrap'' (češati se) i bila je prva otkrivena transmisivna (prenosiva) spongiformna encefalopatija (TSE). Termin spongiformna encefalopatija označava karakteristične promene u mozgu sunđerastog izgleda sa pratećim gubitkom neurona.
Skoro 200 godina kasnije, 1920. godine, neurolozi Krojcfeld i Jakob su opisali prvi slučaj sličnog oboljenja nepoznate etiologije kod ljudi. Bolest je nazvana Krojcfeld-Jakobova bolest (KJB; engl. Creutzfeld-Jacob disease), a na osnovu patohistoloških promena svrstana je u grupu TSE zajedno sa skrepi. Kasnije je opisano i oboljenje krava sa sličnim simptomima nazvano goveđa spongiformna encefalopatija poznatija i kao bolest ludih krava (engl. Mad cow disease) i takođe svrstano u grupu TSE.
Znajući da bakterije i virusi kao izazivači infektivnih bolesti sadrže nukleinske kiseline, naučnici su dugo pratili pogrešan trag pokušavajući da otkriju nukleinske kiseline potencijalnog uzročnika TSE u uzorcima obolelih ljudi i životinja. U nedostatku drugih odgovora i zbog dugačkog perioda inkubacije bolesti iz grupe TSE su svrstane u grupu sporih virusnih infekcija. Tek 1944. godine škotski veterinar W.S. Gordon je testirao ovu teoriju i izdvojio materijal iz mozga i slezine inficiranih životinja i tretirao ga formalinom kako bi inaktivisao nukleinske kiseline potencijalnog uzročnika. Zatim je tretirane uzorke koristio za inokulaciju zdravih životinja, koje su dve godine kasnije obolele i uginule od skrepija. Gordonovo istraživanje podstaklo je ostale savremenike iz oblasti da istražuju stabilnost uzročnika skrepija. Oni su zaražene materijale tretirali visokim temperaturama i pritiscima, jonizujućim i UV zračenjem i svim drugim do tada poznatim metodama za inaktivaciju virusa i bakterija. Međutim, svaki pokušaj je bio bezuspešan i rezultirao oboljevanjem inokuliranih životinja.
Naučnik Griffith je 1967. godine predložio proteinsku prirodu uzročnika skrepija i teorijy kako patogeni protein može da se umnožava bez genetskog materijala. Njegova tvrdnja je bila potpuna suprotnost Krikovoj centralnoj dogmi molekularne biologije (DNK→RNK→protein) formiranoj samo par godina pre, zbog čega nije prihvaćena u široj naučnoj javnosti.
Međutim, američki neurolog i biohemičar Stenli Prusnijer prihvatio je i testirao Grifitovu teoriju primenjujući metode za inaktivaciju proteina u inficiranom materijalu, u čemu je i uspeo 1982. Patogeni protein je nazvao PRION, izvedeno od sintagme ''proteinska infektivna čestica'' (engl. proteinaceous infectious particle). Prusnijer je zbog svog otkrića priona kao glavnog uzročnika TSE i dodavanja potpuno nove klase infektivnih agenasa među bakterije, viruse, gljivice i parazite, 1997. godine osvojio i Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu.
Danas znamo da su prionske bolesti retka, prenosiva i nažalost fatalna neurodegenerativna oboljenja, koja se kod ljudi manifestuju demencijom (infektivne demencije) kao dominantnim simptomom. Patogeneza podrazumeva mutaciju gena za normalno prisutan celularni prionski protein (PrPc) što dovodi do stvaranja abnormalnog proteina identične primarne ali različite sekundarne strukture, označenog kao PrPsc. Glavna promena je na nivou posttranslacione modifikacije, kada PrPsc sadrži veći broj β nabranih ploča od običnog PrPc. Ovakva izoforma ima sposobnost da se veže za normalni PrPc prisutan u ćeliji i u njemu izazove identične konformacione promene tj. da ga prevede u PrPsc. Ovi izmenjeni proteini se međusobno grupišu u amiloidne nerastvorljive agregate koji su otporni na dejstvo proteaza. Unutarćelijsko nagomilavanje ovih agregata uzrokuje degeneraciju i smrt neurona.
Autor: Milica Mladenović, CSNIRS
Literatura:
1. Ceciliani F, Pergami P. Infective proteins: the prion puzzle. Curr Protein Pept Sci. 2001;2(3):191–204.
2. Marković D, Marković M. Prioni i prionske bolesti. Glas. pul. boln. 2004.
3. Zabel MD, Reid C. A brief history of prions. Pathog Dis. 2015; 73(9):ftv087.
4. Pion Diseases | CDC : https://www.cdc.gov/prions/index.html. Pristupljeno: 23.2.2014.
5. Sitammagari KK, Masood W. Creutzfeldt Jakob Disease. U: StatPearls. Treasure Island (FL): StatPearls Publishing; 2024.
6. Cobb M. 60 years ago, Francis Crick changed the logic of biology. PLoS Biol. 2017. 18; 15(9):e2003243.
Više od milion slučajeva polno prenosivih infekcija (engl. sexually transmitted infections, STIs), od kojih je većina asimptomatska, javlja se svakog dana širom sveta. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), najučestalija bakterijska infekcija ovog tipa je izazvana bakterijom Chlamydia trachomatis (serotipovi D-K) koja pripada izlečivim polno prenosivim bolestima kao što su gonoreja, sifilis i trihomonijaza.
Infekcija ovom bakterijom podjednako pogađa i muškarce i žene. Iako je najveći broj registrovanih slučajeva među adolescentima i mladim odraslim osobama, svaka seksualno aktivna osoba se može zaraziti ovom bakterijskom vrstom. Prema proceni Centara za kontrolu i prevenciju bolesti (engl. Centers for Disease Control and Prevention, CDC), godišnje je prisutno skoro 4 miliona novih slučajeva infekcija C. trachomatis. Uzročnik se prenosi bilo kojim vidom seksualne aktivnosti – vaginalnim, analnim, ili oralnim seksom. Kod najvećeg broja zaraženih bolest se ne manifestuje izraženim simptomima, zbog čega ona često prolazi nedijagnostikovana. Ukoliko i dođe do pojave simptoma, oni se mogu javiti tek nedeljama nakon seksualnog kontakta sa zaraženom osobom. Simptomi kod žena najčešće uključuju abnormalni vaginalni sekret i peckanje prilikom mokrenja, dok se kod muškaraca uglavnom javlja penilni iscedak, kao i peckanje prilikom mokrenja.
Ukoliko se ne leči, infekcija može dovesti do ozbiljnih posledica poput pelvične inflamatorne bolesti, hroničnog pelvičnog bola, trajnog oštećenja reproduktivnog trakta žena, što kasnije može otežati ili onemogućiti trudnoću, kao i izazvati ektopičnu trudnoću. Infekcije ovom bakterijom tokom porođaja dovode do neonatalnog konjuktivitisa (lat. ophtalmia neonatorum) sa prevalencijom od oko 8 slučajeva na 1000 živorođene dece. Kao posledica neonatalnog konjuktivitisa mogu se razviti značajne komplikacije poput kornealnih ulceracija i perforacija koje potencijalno rezultuju trajnim slepilom.
Interesantna činjenica je da ova bakterijska vrsta ima jedinstven bifazni razvojni ciklus, te se javlja u dve morfološke forme – elementarno i retikularno telo. Ova dva oblika se međusobno razlikuju po infektivnosti, sposobnosti replikacije, metaboličkoj aktivnosti i otpornosti na faktore spoljašnje sredine. S obzirom na činjenicu da je C. trachomatis striktno intracelularna bakterija, zbog čega se veoma teško kultiviše, zlatni standard za dijagnostiku infekcija izazvanih ovom vrstom predstavljaju molekularne tehnike. C. trachomatis se u određenim populacijama sa značajnom učestalošću javlja u koinfekciji sa bakterijom Mycoplasma genitalium.
Mycoplasma genitalium je seksualno prenosivi patogen odgovoran za 10-35% slučajeva „negonoreičnog” uretrititisa kod muškaraca, a povezan je i sa cervicitisom i pelvičnom inflamatornom bolešću kod žena, što za posledicu ima povećanu opasnost od infertiliteta. Infekcija ovom bakterijom se dovodi i u vezu sa povećanim rizikom od infekcije virusom humane imunodeficijencije (engl. human immunodeficiency virus, HIV) (AIDS associated mycoplasma). U pitanju je najmanja slobodnoživeća bakterijska vrsta sa minimalnim genomom koja ne poseduje ćelijski zid. Genom ove vrste je prvi genom koji je u potpunosti sekvenciran i kasnije hemijski sintetisan. Uzimajući u obzir da nema ćelijski zid, M. genitalium je urođeno rezistentna na antibiotike koji deluju upravo na ovu strukturu. Ozbiljan problem po javno zdravlje predstavlja i rastuća rezistencija ove bakterije na druge antimikrobne agense poput makrolida i fluorohinolona, te je ona nedavno dodata na listu pretećih patogena (engl. watch list) Centara za kontrolu i prevenciju bolesti. S obzirom na njenu građu, ova bakterija je veoma zahtevna za kultivaciju, zbog čega se dijagnostičke metode zasnivaju samo na tehnikama molekularne biologije.
SZO je prepoznala infekcije C.trachomatis kao važan javnozdravstveni problem zajedno sa drugim polno prenosivim bolestima i postavila ambiciozne ciljeve za smanjenje opterećenja kroz prevenciju, pravovremenu dijagnozu i strategije lečenja. Stragetije Globalnog zdravstvenog sektora za HIV, virusni hepatitis i druge polno prenosive infekcije 2022-2030. imaju za cilj smanjenje broja novih slučajeva hlamidijalnih infekcija za 50% do 2030. godine.
Autor teksta: Mila Škorić, Medicinski podmladak
Literatura
Gonoreja, the clap, triper ili kapavac, seksualno prenosiva bolest – venerična bolest, je 2020. godine bila prisutna kod 82,4 miliona ljudi širom sveta. Izazivač ove infekcije je Gram-negativna diplokoka – Neisseria gonorrhoeae – koja inficira mukozne membrane reproduktivnog trakta, rektuma, oka i usne duplje. Iako je prvi put opisana 1879. godine, ova bakterija je ostavila svoj trag u većini drevnih civilizacija. Rimski lekar Galen je opisao ovu bolest kao “nevoljni beg semene tečnosti”. Gonoreja je druga po učestalosti seksualno prenosiva bakterijska infekcija. Bolest može biti asimptomatske prirode, te infekcija ovom bakterijom može često proći nedijagnostikovana. Osim asimptomatske prirode bolesti, do propusta u dijagnostici često dovode i neadekvatno testiranje i izbegavanje testiranja od strane osetljivih populacija: adolescenti i mlade odrasle osobe, neke etničke i rasne grupe, muškarci koji imaju seks sa muškarcima i seksualni radnici, kod kojih oboljenje može dovesti do neželjene stigme. Kako bi se suzbilo širenje seksualno prenosivih bolesti, preporučuje se monitoring ovih bolesti na nacionalnom nivou.
Zbog nedostatka gonokokne vakcine, kontrolisanje infekcije se oslanja na pristupačno testiranje i dostupne antimikrobne agense. Imajući u vidu gorepomenuto, prevencija, dijagnostički testovi, skrining, izveštavanje seksualnih partnera zaraženih pojedinaca i epidemiološki nadzor su od ključnog značaja. Mikrobiološka dijagnostika infekcija izazvanih gonokokom kod muškaraca se zasniva na detekciji Gram-negativnih diplokoka u polimorfonuklearima mikroskopiranjem uretralnog brisa, što kod žena nije dovoljno specifično. Osim ove metode, ostali testovi podrazumevaju zasejavanje uzorka na hranljive podloge i testove amplifikacije nukleinskih kiselina, kao što je PCR. Prva linija terapije gonoreje podrazumeva jednu intramuskularnu dozu ceftriaksona i jednu oralnu dozu azitromicina. Ova kombinovana terapija pokazuje visoku efikasnost, zbog odloženog nastanka rezistencije na ceftriakson. Zbog rastuće pojave rezistencije, postoji opasnost od nekih sojeva N. gonorrheae koji mogu razviti rezistenciju na sva dostupna antimikrobna sredstva
Ova infekcija kod muškaraca često prolazi asimptomatski. Kada su simptomi prisutni, uglavnom podrazumevaju dizuriju, belo-žuti uretralni iscedak 1-14 dana nakon infekcije. Kada se infekcija zakomplikuje epididimitisom, može dođi do pojave testikularnog bola. Tipičan znak infekcije je jutarnja kap – tzv. bonjour kap, koja se javlja nakon dužih perioda bez urinacije.
Simptomi gonoreje kod žena često mogu biti nespecifični, tako da se mogu pomešati sa urinarnim infekcijama. Žene sa gonorejom su u riziku od ozbiljnih komplikacija – pelvične inflamatorne bolesti, ektopičnih trudnoća i infertiliteta. Prenatalni skrinig trudnica je poželjan, imajući u vidu da perinatalna gonokokna infekcija može imati ozbiljne posledice po plod, kao što su npr. ophtalmia neonatorum ili sepsa.
Ako se gonoreja ne leči, može doći do diseminovane bolesti, koju karakterišu artritis, tenosinovitis i dermatitis.
Pošto je inkubacioni period kratak, a zbog velike infektivnosti, potrebno je razviti brze dijagnostičke testove i lečenje asimptomatskih i simptomatskih osoba, kao i njihovih seksualnih partnera, kako bi se širenje bolesti suzbilo i sprečile komplikacije.
Autor teksta: Iva Šikanić, Medicinski podmladak
Literatura
Krajem 19. veka Escherich u uzorku stolice novorođenčadi i mačića sa dijarejom opisuje patogen koji odgovara Campylobacter jejuni. Potom McFaydean i Stockman (1913) opisuju patogen i nazivaju ga (engl. "cholera-like"), odnosno sličan vibrionu. Nije ga bilo moguće kultivisati na čvrstim hranljivim podlogama i tek po razvoju selektivnih bakterijskih podloga tokom sedamdesetih godina prošlog veka, dobijena je prilika da se ovaj patogen izoluje znatno češće. Ubrzo je shvaćeno da je C. jejuni veoma česta bakterija u humanoj populaciji (1). U okviru roda ima više vrsta, ali se C. jejuni najčešće izoluje. U razvijenim zemljama je kampilobakterioza znatno češća od salmoneloza i najčešća je bakterijska crevna infekcija Povezana je sa nedovoljno termički obrađenom piletinom, mlekom i kontaminiranom vodom (2). Kampilobakterioza pogađa sve uzraste, i incidencija je veća tokom letnjih meseci. Tipična klinička slika podrazumeva samoograničavajuću dijareju u trajanju do oko pet dana. Imunokompromitovani i stariji pacijenti imaju veći rizik za prolongiranu bolest, a takođe i komplikacije.
C. jejuni je gram negativna, mikroaerofilna bakterija, nutritivni izbirač. Oblika je zareza, pokretna sa polarnom flagelom (3). Ishod kontakta zavisi i od domaćina, njegovog imuniteta, prethodnih kontakata, ali i od faktora virulencije ove bakterije. Po prodoru do epitela creva C. jejuni adheriše za sluznicu i ulazi u ćelije. Zahvaljujući toksinu koji luči uništava epitelne ćelije, a provocira i nastanak zapaljenske reakcije. Posledica je nastanak enteritisa, koji se karakteriše tečnom stolicom sa primesama gnoja i krvi (4). Uz dijareju javlja se i mučnina, bol u stomaku, a moguće komplikacije su iritabilni kolon, dok se neki ljudi razvijaju i reaktivni artritis (5). Tipična klinička slika diferencijalno dijagnostički odgovara i salmonelozi, šigelozi, jersiniozi, ali i Norovirus enteritisu. Ponekad, abdominalni bol koji se javlja imitrira bol karakterističan za apendicitis (2).
Ono što je posebno za ovu bakteriju jesu komplikacije koje se javljaju. Jedna od njih je Guillain-Barre sindrom, autoimunsko oboljenje koje se prezentuje kao flakcidna ascedentna paraliza, koja nastaje usled demijelinizacije nerava (6). Prijavljene su i komplikacije u vidu miokarditisa i perikarditisa kod mladih muškaraca (2). Primećena je i povezanost sa brojnim poremećajima jednjaka i debelog creva.
Potvrda uzročnika infekcije se radi zasejavanjem stolice pacijenta na selektivne podloge i kultivisanjem u posebnim uslovima – mikroaerofilnim, na temperaturi 42°C tokom 48 sati. Druge mikrobiološke analize koje se ređe rade su PCR i imunoesej testove (engl. enzyme immunoassay, EIA). Infekcija je najčešće samoograničavajuća, te terapija podrazumeva nadoknadu tečnosti i elektrolita. Antibiotici se razmatraju ukoliko su pacijenti u povećanom riziku za nastanak težih formi oboljenja, poput imunokompromitovanih pacijenata. Terapija izbora su makrolidi, tetraciklini i fluorohinoloni (2,5)
Autor: Miloš Drljača, CSNIRS
Literatura
Neisseria meningitidis (meningokok) je Gram – negativna, striktno patogena diplokoka. Prenosi se aerosolom ili putem oralnih i nazalnih sekreta, kolonizuje nazofarinks i tu se može naći kod 10-20% zdravih osoba. Međutim, ova bakterija može da izazove meningitis, septikemiju (meningokokcemiju) i pneumoniju kod podložnih osoba. Smrtnost u nelečenim slučajevima od najtežih formi bolesti dostiže čak 50%, dok je u lečenim 10-15%. Populaciju koja je u većem riziku od bolesti čine deca do godinu dana, tinejdžeri i mlade odrasle osobe starosti 16 do 23 godine, kao i imunokompromitovani i splenektomisane osobe. S obzirom na veliku kontagioznost menigokoknih infekcija, u riziku mogu biti i osobe u kolektivu u kojem se javila meningokokna epidemija, kao i oni koji putuju u zemlje u kojima je menigokokna ;;;bolest česta.
Glavni faktor virulencije meningokoka je polisaharidna kapsula, a na osnovu varijacija u njenoj građi razlikuje se 13 serogrupa meningokoka, od kojih su šest (A, B, C, W, X, Y) najčešći izazivači oboljenja. Meningokok kolonizuje sluznice i ispoljava svoju patogenost uz pomoć raznovrsnih faktora virulencije, kao što su: a) kapsula – onemogućava fagocitozu bakterije; b) pili tipa IV – koji služe kao medijator kontakta između bakterije i epitelnih (endotelnih) ćelija, a takođe pomažu bakteriji da se kreće (engl. twitching motility); v) Opa proteini (engl. opacity associated proteins) koji su podložni faznim varijacijama i vezuju se za određene strukture na ćelijama; g) endotoksin (lipooligosaharid); d) porini i đ) mehanizmi za preuzimanje gvožđa. Usled sličnosti između polisijalinske kiseline u kapsuli serogrupe B meningokoka i naših tkiva -molekulske mimikrije, ova serogrupa meningokoka je manje vidljiva imunskom sistemu domaćina. Menigokokne bolesti se najčešće leče cefalosporinima treće generacije na koje se rezistencija sporadično pojavljuje. Zapažena je smanjena osetljivost na penicilin i sulfonamide. U cilju profilakse bolesti tokom epidemija se koriste rifampicin i ciprofloksacin.
Meningokokni meningitis je termin koji se koristi za bakterijski meningitis izazvan bakterijom N.meningitidis, povezan sa visokim nivoom morbiditeta i mortaliteta. Simptomi variraju od prolazne febrilnosti do fulminantne bakterijemije i sepse i predstavljaju hitno stanje u medicini. Period inkubacije je 1 do 10 dana, nakon čega bakterija prolazi u submukozu i kod 10-20% obolelih će proći u krvotok i izazvati bakterijemiju. Kod imunokompromitovanih i osoba u riziku bakterija može iz krvi da prodre do meningea i da izazove menigitis i sepsu. Temperatura, bol u vratu i izmenjen mentalni status predstavljaju trijas simptoma gde treba posumnjati na meningokokni meningitis. Bebe mogu imati i nespecifične sisteme, dok deca mogu da razviju fotofobiju i povraćanje. Pri sumnji na bakterijski meningitis, obavezno pregledati kožu obolelog, zato što se kod meningokoknog meningitisa često javlja eritematozni ili petehijalni osip (purpura) po koži celog tela (čak i dlanovima i tabanima). 89% pacijenata razvije barem dva od četiri znaka ;;; (bol u vratu, temperatura, petehijalni osip, izmenjen mentalni status). Postavljanje brze dijagnoze je od ključnog značaja kada je reč o meningitisu, zato što može da dođe do smrti za 6 do 12 časova od pojave prvih simptoma.
Uzorci za bakteriološku dijagnostiku infekcija izazvanih meningokokom mogu biti likvor, krv, punktat petehija na koži i nazofaringealni bris (radi dokazivanja kliconoštva). Na preparatu iz kulture se vide bubrežaste bakterije sa tipičnom prezentacijom u polimorfonuklearima. Uzorci se mogu dalje zasejavati na krvni ili čokoladni agar radi ispitivanja mikroskopskih, kulturelnih i fiziološko-biohemijskih osobina. Međutim, kako su metode koje predstavljaju zlatni standard bakteriološke dijagnostike previše spore, u dijagnostici infekcijama izazvanih meningokokom se sve više koriste brže, molekularne metode radi detekcije nukleinskih kiselina (PCR, engl. polymerase chain reaction kao i RTQ PCR engl. real-time quantitative PCR), kao i lateks aglutinacija radi detekcije antigena. ;;;Dijagnostika meningokoknog meningitisa molekularnim metodama je dvostepeni proces, koji prvo zahteva detekciju same bakterije , a drugo određivanje serogrupe.
Radi prevencije meningokoknog meningitisa, vrši se aktivna imunizacija protiv meningokoka. Postoje dve vrste vakcina, polisaharidna konjugovana, koja se koristi u Republici Srbiji, i novija vakcina za grupu B – dobijena reverznom vakcinologijom, koja se već koristi u nekim zemljama sveta. Reverzna vakcinologija predstavlja proučavanje genetskog materijala mikroorganizma korišćenjem informacionih tehnologija (in silico), radi utvrđivanja gena koji kodiraju ključne antigenske proteine mikroorganizma. Geni se potom eksprimiraju kao reverzni proteini i služe kao potencijalni kandidati za vakcinu. Vakcina protiv meningokoka grupe B sadrži četiri proteina koji se nalaze na površini bakterije i aluminijum, koji služi kao adjuvans. ;;; Polisaharidnu konjugovanu kvadrivalentnu vakcinu čine polisaharidi grupe A, C, Y i W-135 konjugovani na difterijski toksoid.
Autor teksta: Iva Šikanić
Literatura
Lajšmanija je protozoa koja izaziva bolest lajšmaniozu. Ovo oboljenje prenosi zaražena ženka artropoda roda Phlebotomus, drugačije nazvana peščana mušica. Prirodna staništa ovog parazita su ljudi, glodari i psi. Ova bolest je rasprostranjena u tropskim i suptropskim oblastima i nalazi se u 98 zemalja Evrope, Afrike, Azije i Amerike.
Postoje tri glavne forme lajšmanioze: kutana, mukokutana i visceralna. Bolest se najčešće javlja u vidu lezija na koži. Među ova tri tipa, najznačajnija je visceralna lajšmanioza koja se drugačije naziva kala-azar odnosno crna groznica. Ona se javlja u dva tipa, od kojih je za naša područija od najvećeg značaja mediternaski tip, izazvan vrstom Leishmania donovani subspecies infantum. Ovaj tip lajšmanioze je endemski prisutan na prostorima Crne Gore, Južne Hercegovine, Dalmacije, Makedonije i u najjužnijim delovima Srbije.
Lajšmanija pripada flagelatama krvi i tkiva, i može se javiti u dva oblika, a to su amastigot i promastigot. Životni ciklus ovog parazita počinje ujedom ženke Phlebotomus-a, koja putem pljuvačke prebacuje promastigote u krv domaćina (čoveka). Promastigoti ulaze u makrofage i u njima se diferenciraju u amastigote, koji se unutar makrofaga umnožavaju dok ne dođe do njihovog pucanja. Oslobođeni amastigoti će ulaziti opet u nove makrofage. Nakon nekog vremena, ukoliko ponovo dođe do uboda Phlebotomus-a, on će preuzeti makrofag koji u sebi sadrže amastigote. Ove forme parazita se oslobađaju u digestivnom traktu vektora nakon čega sledi diferencijacija u promastigote. Ciklus se opet ponavlja.
Priča o lajšmaniji počinje još tokom davnih dana praistorijskog doba. Smatra se da je vrsta slična lašjmaniji prvi put nađena u fosilima peščanih mušica. Tokom studije koja je rađena na 42 mumije iz grobnice Srednjeg kraljevstva u Zapadnoj Tebi je pronađena mitohondrijalna DNK ovog parazita u 4 uzorka. Samim tim možemo da zaključimo da je ova protozoa bila prisutna još u starom Egiptu. Danas na prostorima Balkana, a pogotovo Crne Gore, prisutan je veliki broj zaraženih pasa koji predstavljaju veliku opasnost po ljude i njihove pse, kod kojih je ovo parazitsko oboljenje neizlečivo.
Prevencija nastanka bolesti kod ljudi i pasa je ograničena. U oblastima gde je lajšmanioza zastupljena, jedna od mera prevencije je spavanje ispod mreža koje su tretirane insekticidima. Među druge mere prevencije spadaju korišćenje repelenata, kao i redovni odlasci kod veterinara. Terapija pasa koji su zaraženi se svodi pre svega na stišavanje simptoma upotrebom hemioterapije.
Autor: Ida Bakrač
Mikroorganizmi mogu biti izdržljivi. Veoma izdržljivi. Mnogi od njih žive, pa čak i prosperiraju u izuzetnim uslovima, odnosno u sredinama sa ekstremnim temperaturama, zračenjem, salinitetom ili nivoom pH.
Jedan od primera je i bakterija Thermus aquaticus, izvor Taq DNK polimeraze, poznatog enzima koji se koristi u reakciji lančane polimerizacije (engl. polymerase chain reaction, PCR). Ovaj mikrob može da preživi u širokom opsegu visokih temperatura (od 50 do 80 °C), nezamislivih za funkcionisanje ljudskog organizma. Međutim, šta se dešava na suprotnom kraju temperaturnog spektra? Permafrost je deo zemljišta koji je zamrznut tokom čitave godine i zacementiran ledom. U ovakvim uslovima različiti mikroorganizmi mogu biti očuvani stotinama i hiljadama godina. Poznato nam je da permafrost sadrži bakterije, gljivice, protozoe i viruse. Topljenjem smrznutog zemljišta ovi mikroorganizmi se mogu osloboditi u okolinu, što za verovatan ishod ima njihovo uvođenje u moderne ekosisteme. Moguće posledice ovog otapanja za sada ne možemo da sagledamo u potpunosti. Uloga mikroorganizama koji bi mogli da izazovu bolest, a kriju se u permafrostu, do sada nije dovoljno rasvetljena. Ono što je važno jeste da po topljenju permafrosta neki mikroorganizmi mogu ponovo da započnu da se umnožavaju, a među njih spadaju i bakterije i DNK virusi. Znajući moguće posledice otapanja ovog zemljišta, nameće se pitanje – da li bi trebalo da se plašimo buduće pandemije iz permafrosta? Na ovo pitanje, nažalost, ne postoji siguran odgovor. Sredinom 2021. godine u ledu tibetanskog glečera pronađeno je 33 virusa, od kojih 28 predstavlja potpunu novinu za nauku. Naučnici su u uzorcima leda pronašli genetski materijal virusa koji su bili zamrznuti skoro 15 000 godina. Sama metoda pronalaženja ovih mikroorganizama ih uništava, te naučnici nisu bili pod neposrednom opasnošću. Smatra se da je šansa da se ovi virusi prošire po planeti veoma mala. Naime, oni bi bili adapritani za život u veoma hladnim uslovima, kakvi postoje retko gde na planeti. Takođe, ljudi ne bi bili u opasnosti obzirom da pronađeni virusi inficiraju bakterije i amebe.
Međutim uvek treba biti na oprezu – dva patogena na koje bi trebalo paziti su izazivač antraksa i poksvirusi. Pravi dokaz o mogućnosti virusa da inficira čoveka se mora zasnivati na dobijanju virusa koji može da se umnožava. Posebnu grupu virusa sačinjavaju RNK virusi, kojima pripada virus španske groznice – jedna vrsta gripa. Do sredine 2020. godine nisu sprovođeni eksperimenti koji bi imali za cilj da iz permafrosta “ožive” ovu grupu virusa, te nije poznato da li bi ovi patogeni uspavani u smrznutom zemljištu mogli da inficiraju ljude. Dakle, za virus španske groznice koji je izazvao pandemiju početkom 20. veka veoma je malo verovatno da “iskoči iz leda”.
Za bakterije je pretnja, nažalost, mnogo verovatnija – 2016. godine u Sibiru je registrovana epizoda infekcije bakterijom Bacillus anthracis, patogena koji izaziva antraks u ljudi i životinja. Tokom ove epidemije uginulo je preko 2300 irvasa, dok je inficirano i na desetine ljudi. Iako nije nedvosmisleno dokazano, postojale su indikacije da je ovaj mikroorganizam upravo oslobođen iz permafrosta. Još uvek nemamo precizne pretpostavke o riziku za pojavu infekcija od strane mikroorganizama iz permafrosta; međutim, postoji podatak koji je takođe zabrinjavajuć – bakterije pronađene u ovim slojevima zemljišta mogu biti rezistentne na antibiotike. Preko 100 različitih mikroorganizama u sibirskom permafrostu poseduju ovu rezistenciju. Ukoliko se ovi mikroorganizmi oslobode u okolinu, može doći do pojave novih bakterijskih vrsta rezistentnih na antibiotike.
Srećom, pojava oboljenja izazvanih rezistentnim vrstama takođe predstavlja malo verovatan scenario. Opasnost koju mikrobi iz permafrosta predstavlaju po ljude je nešto što ne razumemo dovoljno, ali je za sada verovatno mala. Naime, u područjima sa permafrostom gde bi potencijalno mogli biti mikroorganizmi izazivači bolesti nema puno ljudi, te bi širenje takve bolesti najverovatnije bilo ograničeno. Potencijal ipak postoji, jer bi neke od tih patogena možda mogle da prenose životinje do oblasti sa gušćom ljudskom naseljenošću. Permafrost je Pandorina kutija infektivnih bolesti i sa dolaskom globalnog otopljavanja njeno otvaranje nam možda preti.
Za sada nemamo dovoljno saznanja kakve ishode bi oslobađanje smrznutih, uspavanih mikroba moglo da ima. Kako bismo u potpunosti razumeli moguću opasnost, neophodno je da sprovodimo dalja istraživanja koja će nam dati bolji uvid u ovaj ekosistem zamrznut u vremenu.
Autor: Marko Janković
Jednog sasvim običnog trgovca pamuka znatiželja je učinila naučnikom. Antoni van Levenhuk (hol. Antoni van Leeuwenhoek) bio je holandski trgovac tekstila i naučnik. Rođen je 24. oktobra 1632. godine u gradu Delft u Holandiji. Poticao je iz trgovačke porodice, kao sin proizvođača korpi. Sa svega 16 godina, poslat je na obuku za šegrta škotskog trgovca u Amsterdamu, a po završetku iste, sa 22 godine otvorio je sopstvenu prodavnicu tkanine u rodnom gradu. U 38. godini konstruisao je svoj prvi mikroskop sa jednim sočivom, sa ciljem da trgovcima služi za procenu kvaliteta tkanine.
Rad na mikroskopiji i razvoju mikroskopa omogućili su vizuelizaciju sveta nevidljivog ljudskom oku. Najznačajniji doprinos tome dali su Levenhuk i njegov savremenik, britanski naučnik i otac citologije Robert Huk (engl. Robert Hooke; 1635-1703). Levenhuk je, verovatno inspirisan knjigom Roberta Huka Mikrografija (engl. Micrographia; 1665), počeo da se interesuje za izradu sočiva i mikroskopa. Neke od njih je odlikovala sposobnost uveličanja čak i više od 200 puta, a poslužili su mu za otkriće mikroorganizama – protozoa i bakterija, koje je nazvao animalcules. Osim toga, bio je među prvima koji su opisali izgled eritrocita i spermatozoida. Pod mikroskopom je posmatrao različite materijale, delove insekata i biljaka, vodu (kišnicu, vodu iz bunara, morsku vodu i druge), naslage na zubima itd. Sva svoja zapažanja je navodio u preko 200 pisama koja je poslao Kraljevskom društvu Londona (engl. The Royal Society). Kako Levenhuk nije bio visoko obrazovan, a poznavao je samo maternji jezik, u početku su dovodili u pitanje verodostojnost njegovih istraživanja. Međutim, 1680. godine postaje punopravni član Kraljevskog društva Londona. Od posebnog značaja ističe se pismo koje datira iz 1676. godine. U njemu Levenhuk opisuje više različitih vrsta „životinjica” posmatranih u kišnici, među kojima i, može se pretpostaviti, bakterije:
“There was, further, a fourth sort, which were so small, that I was not able to give them any figure at all. These were a thousand times smaller than the eye of a big louse: For I judge, the axis of the eye of such a louse to be more than ten times as long as the axis of any of the said little creatures.”
Bio je ubeđen da „životinjice” koje je otkrio ne uzrokuju oboljenja kod ljudi, što je i naveo u poslednjem pismu poslatom Kraljevskom društvu Londona pre same smrti, upoređujući sadržaj kožnih promena kod opekotina, šuge, morbila, velikih boginja. Međutim, danas znamo da su uzročnici morbila i velikih boginja virusi, koje on svakako nije mogao videti pod mikroskopom koji je koristio. Umro je u 90. godini života, avgusta meseca 1723. godine u Delftu, baveći se istraživanjem do svojih poslednjih dana.
Autor: Nada Akik
Pogledajte i:
© | Udruženje mikrobiologa Srbije. Sva prava zadržana.
