- serbiansocietymicrobiology@gmail.com
- +381 11 3160 625
U proteklih 100 godina antibiotici su drastično promenili modernu medicinu i produžili prosečan životni vek ljudi za čak 23 godine. Uvođenje antibiotika u kliničku upotrebu bilo je, verovatno, najznačajniji medicinski događaj 20. veka. Pored lečenja infektivnih bolesti, antibiotici su učinili mogućim mnoge moderne medicinske procedure poput lečenja raka, transplantacije organa, operacija na otvorenom srcu.
Postoje dokazi koji nam govore da su drevne civilizacije u cilju lečenja različitih infekcija koristile širok spektar prirodnih antimikrobnih agenasa poput biljaka, meda, pa čak i životinjskog fecesa. Jedan od interesantnijih, ali i uspešnijih primera bila je aplikacija buđavog hleba na rane koja je opisana u Starom Egiptu, Rimu, Kini, Grčkoj i Srbiji.
Infekcije koje sada smatramo krajnje jednostavnim za lečenje su sve do 20. veka bile glavni uzrok smrti ljudi u razvijenom svetu. Tek krajem 19. veka naučnici su počeli da posmatraju aktivnost bakterija i da zapažaju određene pojave pri njihovoj interakciji sa različitim supstancama. Nemački lekar Pol Erlih je 1909. godine razvio sintetički lek salvarzan na bazi arsena koji se upotrebljavao za suzbijanje bakterijske vrste Treponema pallidum – uzročnika sifilisa. Naime, u toku svog rada na razvoju histoloških boja za ispitivanje različitih tkiva primetio je da se samo neke bakterijske ćelije boje određenim hemijskim bojama. Na osnovu ovoga je zaključio da mora postojati način da se naprave supstance koje selektivno ubijaju samo bakterijske ćelije, dok druge ćelije ostavljaju neoštećenim i tako je uspeo da sintetiše arsenamin, odnosno salvarzan. Terapiju je nazvao hemioterapija – upotreba hemikalija za lečenje bolesti. Reč antibiotik uveo je tek 30 godina kasnije pronalazač i mikrobiolog ukrajinsko - američkog porekla Selman Vaksman i definisao kao supstancu koju prave mikroorganizmi kako bi uništili druge mikroorganizme. Ovaj naučnik zaista je obeležio zlatno doba antibiotika, otkrivši preko 20 antibiotika, a među njima i jedan od antituberkulotika prvog reda – streptomicin.
Svakako najpoznatija i najzanimljivija priča o otkriću antibiotika jeste o Aleksandru Flemingu, škotskom lekaru i bakteriologu, i penicilinu. Po povratku sa odmora u svoju laboratoriju 3. septembra 1928. godine u Londonu, sortirajući svoje Petrijeve šolje sa kulturom bakterija iz roda Staphylococcus, primetio je nešto čudno. Jednu ploču je slučajno ostavio otkrivenu i na njoj su se pored bakterijskih kolonija pojavile i plesni. Oko kolonija ovih gljivica se jasno uočavalo odsustvo bakterijskih kolonija. Tako je Fleming zaključio da ova gljivica, kasnije identifikovana kao Penicillium notatum, produkuje neku supstancu koja inhibira rast bakterija. Penicilin su kasnije prečistili istraživači sa Univerziteta Oksford – Hauard Flori i Ernst Čejn, koji su na taj način doprineli njegovoj masovnoj upotrebi u toku Drugog svetskog rata i tada je ovaj lek u narodu dobio naziv čudesni lek (engl. the wonder drug). Zbog svoje uloge u otkriću i razvoju prvog antibiotika za masovnu proizvodnju, Flori i Čejn su 1945. godine zajedno sa Aleksandrom Flemingom dobili Nobelovu nagradu za medicinu.
Autor: Mila Škorić
Antimikrobna rezistencija (AMR) je jedna od 10 najznačajnijih pretnji javnom zdravlju. Zbog neracionalne upotrebe antibiotika, kako u humanoj medicini, tako i veterinarskoj medicini i poljoprivredi, danas imamo pojavu sve više multirezistentnih i panrezistentnih bakterijskih sojeva. Enterococcus spp., Staphylococcus aureus, Klebsiella pneumoniae, Acinetobacter baumannii, Pseudomonas aeruginosa i Enterobacter spp. (akronim: ESKAPE) pripadaju grupi bakterija koje su Svetska zdravstvena organizacija – SZO i Centar za kontrolu i prevenciju bolesti – CDC (engl. Center for Disease Control and Prevention) proglasila kao patogene visokog prioriteta (engl. high - priority pathogen list). Uz faktore virulencije i formiranje biofilma, AMR kod ovih patogena značajno doprinosi pojavi invazivnih infekcija kod ljudi.
Navedene multirezistentne bakterije, osim što su česti izazivači intrahospitalnih infekcija, danas se sve češće izoluju i u opšoj populaciji (engl. community acquired infections). Enterococcus spp. je uzročnik bolničkih infekcija, odnosno infekcija povezanih sa kateterima i medicinskim implantatima, kao i urinarnih infekcija. Veliki problem predstavlja rezistencija enterokoka na vankomicin (vankomicin rezistentni Enterococcus spp. – VRE) koja je posredovana transpozonima. S.aureus se odlikuje različitim mehanizima rezistencije, međutim njegova rezistencija na meticilin i sve ostale beta-laktamske antibiotike (meticilin rezistentni S.aureus – MRSA) je rezultat ekspresije penicilin-vezujućeg proteina PBP2a (engl. penicillin binding protein 2a). Za rezistenciju K.pneumoniae uglavnom su zaslužne β-laktamaze proširenog spektra (engl. extended spectrum beta-lactamase - ESBL) kao i produkcija različitih karbapenemaza. Bakterijska vrsta P. aeruginosa predstavlja veliki problem, kako zbog urođene rezistencije na mnoge antibiotike, tako i zbog stečene rezistencije na druge antibiotike, sa sve većom incidencijom pojave multirezistentnih sojeva. A. baumannii, zbog prisustva „sporih” porina, takođe je urođeno rezistentna bakterija, ali poseduje i efluks pumpe, izmene veznih mesta, i produkuje različite β-laktamaze, kao i različite karbapenemaze. Enterobacter spp. produkuje β-laktamaze nakon indukcije agensima kao što je klavulanska kiselina. Takođe, sve češće se uočava veliki broj enterobakterija koje produkuju karbapenemaze (engl. Carbapenem-resistant Enterobacterales, CRE).
Antimikrobna rezistencija, bez podizanja svesti kako medicinskog osoblja, tako i opšte populacije, ima potencijal da postane najveća javnozdravstvena pretnja, zato što bi i banalne infekcije ovim patogenima bile teško lečive i životno ugrožavajuće. Osim medicine, ovaj problem neophodno je sagledati kroz “Pristup jedinstvenog zdravlja” (engl. One health approach) u kome bi učestvoale veterina, poljoprivreda, prehrambena industrija itd. Danas, infekcije izazvane rezistentnim patogenima dovode do smrti 35000 ljudi godišnje širom sveta. Ukoliko se ne budemo bavili problemom AMR, npr. kroz edukaciju o racionalnoj upotrebi antibiotika i pronalasku novih terapijskih opcija, zaista nećemo moći da „pobegnemo“ od ovih patogena.
Autor: Iva Šikanić
Priča o pneumokoku počinje 1881. godine kada su Luj Paster i Džordž Sternberg nezavisno opisali bakteriju uočenu u humanoj salivi. Potom je uočena povezanost ovog mikroba sa bakterijskom pneumonijom, te je dobio naziv Diplococcus pneumoniae. Početkom 20. veka je Fred Nojfeld uspeo da vizualizuje najvažnije oružje ovog diplokoka – kapsulu. Nešto kasnije je Fred Grifit u svom čuvenom eksperimentu otkrio da pneumokok može da primi supstancu od drugog pneumokoka pomoću koje dolazi do izmene osobina. Vrlo brzo je otkriveno da je ta supstanca nuikleinska kiselina (DNK).
Kako pneumokok na krvnom agaru izaziva delimičnu hemolizu eritrocita, što se manifestuje zelenom prebojenošću, ova bakterija spada u alfa hemolitične streptokoke. Raspon kliničkih entiteta koje izaziva S. pneumoniae, Gram-pozitivna bakterija oblika lancete, polazi od kliconoštva, preko sinusitisa, zapaljenja srednjeg uha i pneumonije, do invazivnih oboljenja sa prodorom u primarno sterilne regije, bakterijemijom, sepsom i meningitisom. Kapsula, kao glavni faktor virulencije, doprinosi otpornosti bakterije na fagocitozu, a takođe određuje postojanje preko 100 serotipova ove vrste. Ostali faktori virulencije važni u patogenezi pneumokoknih bolesti su, pored brojnih adhezivnih molekula i neuraminidaza, IgA proteaza koja razlaže sIgA i time suzbija odbrambene mehanizme domaćina, autolizin, enzim sa destruktivnim dejstvom na baketrijsku ćeliju i posledičnim otpuštanjem delova ćelijskog zida i snažnih proinflamatornih supstanci sa posledičnim gnojnim zapaljenjem. Posebno vredi pomenuti pneumolizin, koji svojom citotoksičnom aktivnošću direktno oštećuje ćelije plućnog epitela i endotel, a pokazano je i da suprimira inicijalni odgovor makrofaga i dendritskih ćelija.
Pneumokok se prenosi respiratornim putem i već tokom prvih meseci života kolonizuje gornje partije respiratornog trakta, te je najveća kolonizacija u populaciji od dve do tri godine, a potom procenat opada. Procesom transformacije pneumokok uspešno stiče gene rezistencije na antibiotike, te je primećen porast rezistencije, a terapija najčešće obuhvata primenu amoksicilina, azitromicina i klaritromicina, fluorohinolona treće generacije i cefalosporina treće generacije.
Uspešna prevencija bolesti uzrokovanih ovim patogenom je moguća zahvaljujući postojanju vakcina. Već 40 godina je u upotrebi je pneumokokna polisaharidna vakcina, sačinjena od kapsularnog antigena koja sadrži 23 serotipa. Od pre 20-ak godina je dostupna je i konjugovana pneumokokna vakcina, koja sarži 13, 15 ili 20 serotipova kapsularnog antigena konjugovanih na difterijski toksoid. Konjugacijom polisaharidnog antigena na proteinski nosač postiže se pokretanje T-zavisnog imunskog odgovora, što je posebno značajno kod dece mlađe od dve godine, kojima slezina nije dovoljno zrela. Takođe, indikacija za primenu konjugovane pneumokokne vakcine je i splenektomija, kao i brojna stanja (imunodeficijencija, isticanje likvora, hronične bolesti, itd). Primena vakcina je doprinela ne samo značajnom smanjenju komplikacija bolesti izazvanih S. pneumoniae i oboljevanja uopšte, već i smanjenju potrošnje antibiotika, a time svakako i smanjenju širenja rezistencije.
Autor: Miloš Drljača
https://www.cam.ac.uk/stories/DNA-structure-discovery-cambridge-70th-anniversary
Davne 1918. godine kraj Prvog svetskog rata je već bio na pomolu. Dok su svi željno iščekivali povratak mira u svetu, javlja se ozbiljna pandemija gripa koja nanosi težak udarac poljuljanom moralu svetske populacije. O težini oboljenja govori i pismo doktora Roja Grista koji je lečio pacijente obolele od tzv. španske groznice u Masačusetsu u Sjedninjenim Američkim Državama:
“… These men start with what appears to be an ordinary attack of LaGrippe or Influenza, and when brought to the Hosp. they very rapidly develop the most vicious type of Pneumonia that has ever been seen … and a few hours later you can begin to see the cyanosis extending from their ears and spreading all over the face, until it is hard to distinguish the colored men from the white. It is only a matter of a few hours then until death comes… It is horrible.”
~ Roy Grist
(29. septembar 1918.)
Španska groznica, poznata i kao španski grip, najsmrtonosnija je pandemija u istoriji čovečanstva. Uzrokovana virusom influence A(H1N1), pretpostavlja se da je za samo dve godine trajanja odnela je preko 50 miliona života širom sveta. Obeležavanje Svetskog dana gripa otpočelo je 1. novembra 2018. godine na stogodišnjicu od početka pandemije španskog gripa. Uspostavljen od strane Kineskog centra za kontrolu i prevenciju bolesti, Svetski dan gripa ima za cilj podizanje svesti o ovoj bolesti i podsticanju naučnih istraživanja i nalaženja inovativnih rešenja u borbi protiv influence.
Pandemija španskog gripa 1918. godine nije bila ni prva ni poslednja erupcija gripa svetskih razmera. U poslednjih 500 godina zabeleženo je preko 14 pandemija izazvanih virusom influence. Bolest koju izaziva ovaj virus nazivamo još i sezonskim gripom, zbog tendencije naglog povećanja broja obolelih u jesenjim i zimskim mesecima koji često poprima i epidemijske razmere. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji na godišnjem nivou prijavljuje se oko milijardu slučajeva obolelih od gripa.
Postoje četiri tipa virusa influence – tip A, B, C i D. Najopasniji tip – tip A – izaziva infekcije kod ljudi i životinja. Sve pandemije gripa izazvane su influencom A zbog lakog nastanka novih podtipova virusa protiv kojih niko u populaciji nema imunitet. Podtipovi influence A klasifikuju se prema kombinacijama proteina na površini virusa, a jedni od najpoznatijih podtipova su A(H1N1) koji je uzrokovao pandemiju španskog gripa 1918. i A(H1N1)pdm09, uzročnik svinjskog gripa 2009. godine. Influenca tip B prirodno inficira samo ljude i povremeno dovodi do nastanka epidemija.
Virus influence izaziva infekciju respiratornog sistema. Prenosi se aerogenim putem, odnosno preko vazduha u koji virus dospeva kapljicama (tzv. Fligeove kapi) nakon što osoba inficirana virusom kija i kašlje. Moguć je i prenos virusa direktnim kontaktom sa zaraženom osobom (rukovanje, grljenje…). Simptomi gripa javljaju se nekoliko dana posle izlaganja virusu, a obično se ispoljavaju povišenom telesnom temperaturom, sekrecijom iz nosa, bolom u grlu i kašljem, glavoboljom, bolovima u mišićima i zglobovima itd. Terapija je najčešće simptomatska, a specifični antivirusni lekovi se daju u posebnim situacijama.
Najbolji vid zaštite od gripa je vakcina. Ona se u Srbiji može primiti i u domovima zdravlja, a sastavljena je od nekoliko tipova virusa influence A i B čije se kruženje u populaciji te godine očekuje. Svake godine vrše se istraživanja i prave predviđanja koji će podtipovi virusa izazivati najveći broj infekcija u toj godini i prema tome menja sastav vakcine za svaku sezonu.
-- Autor teksta i ilustracije: Milica Mladenović | MFUB | CSNIRS
Nobelova nagrada za medicinu ili fiziologiju ove godine dodeljena je za „Otkrića u vezi sa modifikacijama nukleozidnih baza koje su omogućile razvoj iRNK vakcine protiv COVID-19“ naučnicima Katalin Kariko i Druu Vajsmanu.
Prvi radovi o saznanjima o upotrebi nukleinskih kiselina u imunizaciji na miševima datira iz 1990-ih godina. Prednosti koje su zabeležene u odnosu na do tada konvencionalne vakcine su da je njihova proizvodnja jednostavnija, jeftinija, pružaju široku mogućnost izmena, odnosno izmena ciljanih antigena, kao i da aktiviraju i celularnu imunost (CD8+ T-ćelije). Isprva se smatralo da bi DNK vakcine bile bolje za humanu primenu, ali su rezultati in vivo istraživanja primene na životinjama u odnosu na humanu populaciju bili nezadovoljavajuće. Iako stabilniji molekul, DNK svakako da bi morala da bude sprovedena kroz celularnu i jedarnu membranu, u odnosu na iRNK čije ispoljavanje se obavlja u citoplazmi, te se stoga prešlo na RNK kao bolje rešenje. Takođe, RNK nema sposobnost integracije u genom domaćina pa se smatra bezbednom za primenu. Sledeći cilj bio je adekvatan transport RNK u ćelije. Najpre su korišćeni adenovirusni vektori; međutim, kako se razvijao imunski odgovor i na proteine nosača, to nije bilo adekvatno za dugoročnu primenu. Vektor je čestica, najčešće virusnog porekla, koja sadrži kapsid bez originalnog genoma, koji je zamenjen sintetskom RNK/DNK od interesa. Time je omogućeno vezivanje kapsida za ćeliju i unos željenog genetičkog materijala bez rizika od nastanka bolesti koju virus čiji je kapsid izaziva. Zatim su aplikovane čiste RNK, ali su one bile nestabilne i brzo razgrađene. Najadekvatnija je bila primena katjonskih lipozomalnih vezikula koje su gradile stabilan kompleks sa negativno naelektrisanom RNK. Međutim, kod ljudi je ovaj metod izazivao neželjene efekte i dolazilo je do dejonizacije lipida pri fiziološkoj pH. Usledila je optimizacija lipidnih nanopartikula od 4 komponente: katjonski lipid, pomoćni lipid, holesterol i polietilen glikol. Kariko i Vajsman su upravo ovu metodu koristili za vakcinu protiv COVID-19, jer indukuje sintezu IL-6 uz dodatak hemaglutinina virusa influence koji indukuje CD4+ T-ćelije i time pojačava humoralni odgovor. Kariko i Vajsman su 2005. godine ispitivali uticaj RNK sa modifikovanim bazama na humane dendritske ćelije (in vitro). Najpotentnija je bila zamena uridina N1-metil-pseudouridinom (m1ψ) koja je povećala indukciju sinteze citokina i potentniju sintezu antigena, a takođe povećava stabilnost RNK.
Većina RNK koje se koriste u vakcinama su dvostrukog lanca (double stranded RNA-dsRNA) koje se dobijaju in vitro transkripcijom i prečišćavanjem HPLC- om (High-preformance liquid chromatography) ili celuloznim filterima. Farmaceutske kompanije su 2010. godine počele rad na proizvodnji iRNK vakcina protiv tumora i različitih virusnih infekcija (Zika virus, HIV-1, RSV, MERS-CoV, SARS-CoV-2). Pandemija COVID-19 je ubrzala kako sekvenciranje genoma SARS-CoV-2 virusa, tako i razvoj iRNK vakcina koja su odobrene za godinu dana. Faza 3 kliničkih istraživanja pokazala je visoku zaštitu protiv teških oblika COVID-19 infekcija: 95% za Pfizer/Biontech i 94% za Moderna-u. Follow-up studije su pokazale da imunitet kratko traje, pa su potrebne dodatne, “booster” doze. Pokazano je da vakcine spašavaju živote i sprečavaju tešku kliničku sliku.
O dobitnicima: Katalin Kariko je mađarska biohemičarka. Doktorirala je na Univerzitetu u Segedinu, a istraživanja je nastavila na Institutu za bioheniju Centra za biološka istraživanja i Univerzitetu Templ. Od 1990. godine se bavi istraživanjem genske terapije iRNK na Univerzitetu u Pensilvaniji. Dru Vajsman je američki lekar i profesor imunologije na Univerzitetu u Pensilvaniji. Doktorirao je na Univerzitetu u Bostonu. Godine 1997. započinje istraživanja RNK i biologije urođenog imunskog sistema na Univerzitetu u Pensilvaniji, gde kasnije postaje i profesor.
Autor: Anja Stanojlović
Čovečanstvo već nekoliko decenija unazad, još od 80-ih godina prošlog veka, bez predaha ratuje protiv side – sindroma stečene imunodeficijencije (fr. SIDA, Syndrome d';;;Immunodéficience Acquise; engl. AIDS, Acquired Immunodeficiency Syndrome), kao i protiv mnogih postojećih zabluda o njoj.
Prvi slučajevi ove bolesti opisani su 1981. godine u SAD-u u populaciji muškaraca koji imaju seksualne odnose sa muškarcima (engl. MSM, Men who have sex with men), dok je već 1983, u laboratoriji Pasterovog instituta u Parizu, uspešno izolovan uzročnik – virus humane imunodeficijencije (engl. HIV, Human immunodeficiency virus). HIV je svrstan u retroviruse (lat. Retroviridae), a ključna odlika svih predstavnika ove porodice je njihova sposobnost da jednolančani RNK molekul (svoj genom), unutar inficirane ćelije prevedu u dvolančani DNK molekul, što je potpuno suprotno procesu transkripcije u živoj ćeliji. Virusna DNK se potom ugrađuje u genom ljudske ćelije, kada postaje tzv. provirus. Geni virusa se mogu prepisivati istovremeno ili nezavisno od gena ćelije domaćina, što obezbeđuje replikaciju virusa u organizmu.
HIV poseduje dve identične kopije jednolančane RNK upakovane u kapsid atipične simetrije i obavijen je lipidnim omotačem. Kapsid se sastoji od proteinskih subjedinica p24, koje predstavljaju važan serološki dijagnostički marker infekcije. U sastav lipidnog omotača ulaze glikoproteinski molekuli gp120 i gp41, značajni za ulazak virusa u ciljnu ćeliju. To čine vezivanjem za receptor, u ovom slučaju molekul CD4 koji je dominantno eksprimiran na pomoćničkim T limfocitima. Rezultat infekcije ovih ćelija je njihova deplecija, koja vodi u izraženu imunodeficijenciju. Infekcija se može preneti seksualnim putem (iako najčešće, nije isključivo u MSM populaciji), zatim putem krvi (transfuzijom kontaminirane krvi i krvnih derivata, kod intravenskih korisnika narkotika, kod pacijenata na hemodijalizi, akcidentalnim ubodom kontaminiranim oštrim predmetom kod zdravstvenih radnika) i vertikalnom transmisijom – sa inficirane majke na dete (preko placente, prilikom porođaja, pa čak i putem mleka tokom laktacije). Virus se NE prenosi vazduhom, rukovanjem, grljenjem niti poljupcem sa inficiranom osobom! Inficirana osoba je HIV pozitivna, ali to ne znači momentalno da ona ima sidu. Sida predstavlja terminalni stadijum hronične HIV infekcije, koji se odlikuje značajnom imunodeficijencijom i posledičnom sklonošću ka oportunističkim infekcijama i malignitetima. Mogu proći i decenije od rizičnog kontakta, do ispoljavanja simptoma bolesti.
HIV infekcija i sida su još uvek neizlečive. Međutim, primarni cilj visoko aktivne antiretrovirusne terapije (engl. HAART, Highly Active Antiretroviral Therapy), koja podrazumeva primenu kombinacije 3 ili više antiretrovirusnih lekova različitih mehanizama dejstva, jeste taj da se viremija svede na nedetektabilan nivo. Time se smanjuje deplecija CD4 T limfocita i samim tim poboljšava kvalitet života HIV pozitivnog pacijenta, a takođe i sprečava dalja transmisija infekcije. HAART se koristi i u profilaksi, kako preekspoziciono (engl. PrEP, Pre-exposure prophylaxis), tako i postekspoziciono (engl. PEP, Post-exposure prophylaxis).
U našoj zemlji nije registrovan PrEP. I dalje, jedna od najboljih mera prevencije je upotreba kondoma. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO; engl. WHO, World Health Organization) i Zajedničkog programa Ujedinjenih nacija za borbu protiv side (engl. UNAIDS, The Joint United Nations Programme on HIV/AIDS) iz 2022. godine, čak 39 miliona ljudi u svetu živi sa HIV-om, od kojih je 1,3 miliona novoobolelih, a 630 hiljada je preminulo od posledica uznapredovale HIV infekcije. 29,8 miliona ljudi prima antiretrovirusnu terapiju. Strategija 95-95-95 ima za cilj suzbijanje epidemije HIV infekcije do 2025. godine na globalnom nivou, a podrazumeva da se 95% ljudi koji žive sa HIV-om postavi dijagnoza, zatim da 95% ljudi sa postavljenom dijagnozom HIV infekcije prima antiretrovirusnu terapiju, kao i da se kod 95% ljudi koji primaju antiretrovirusnu terapiju postigne adekvatna nedetektabilna viremija.
Autor: Nada Akik
Sifilis, ponekad poznat kao bolest slavnih istorijskih ličnosti, je i dalje prisutan među nama i predstavlja jedno od najčešćih veneričnih oboljenja današnjice (pored hlamidije i gonoreje) (1). Izazivač sifilisa je Gram-negativna bakterija Treponema pallidum. Treponeme su tanke spiralne bakterije, karakteristične po tome što se ne mogu kultivisati na hranljivim podlogama, kao i po tome što je za njihovu vizuelizaciju klasičnom svetlosnom mikroskopijom potrebno koristiti tehniku tamnog polja. Simptomi sifilisa variraju u zavisnosti od stadijuma bolesti, ali postoji i značajan broj slučajeva koji su asimptomatski. Postoje četiri stadijuma ove bolesti, odnosno primarni, sekundarni, latentni i tercijerni stadijum. Poslednji stadijum sifilisa je uznapredovali stadijum za koji je karakteristično zahvatanje nervnog, kardiovaskularnog i drugih sistema organa. Ovaj stadijum bolesti se može javiti čak nakon 10 do 30 godina od inicijalne infekcije (2, 3).
Iako je istorijat sifilisa detaljno proučavan, poreklo same bolesti je i dalje nepoznato (4). Postoji više hipoteza o poreklu sifilisa (5), od kojih su dve glavne: prva predlaže da su sifilis u Evropu doneli članovi flote Kristifora Kolumba tokom njegovog povratka iz Novog sveta 1493. godine, dok je po drugoj pretpostavci sifilis i pre otrkića američkog kontinenta postojao u Evropi, ali je prošao nezapaženo (6).
Sifilis je prva polno prenosiva bolest koje je široko prepoznata, što govori u prilog tome da je od samog početka posmatran kao značajna stigma u zahvaćenoj populaciji. Svaka zemlja čije je stanovništvo bilo pogođeno zarazom okrivila bi susedne države, neretko, to bi bile zemlje u neprijateljskim odnosima, pa su tako stanovnici današnje Italije, Nemačke i Velike Britanije sifilis nazivali ,,francuskom bolešću“, dok su je Francuzi nazivali ,,napuljskom bolešću“ (7).
Kao o jednoj od najčešće prenosivih polnih bolesti, o sifilisu postoji određen broj pretpostavki od kojih su neke mitovi, a neke su činjenice. Prvi mit o sifilisu je da je to bolest prošlosti, dok je činjenica da je u poslednjih nekoliko godina broj slučajeva širom sveta drastično porastao. Drugi mit o sifilisu je da se prenosi samo tokom seksualnog odnosa; istina je, pak, da se infekcija može preneti putem direktnog kontakta kože sa infektivnom lezijom, kao i tokom trudnoće sa majke na plod ili putem transfuzije krvi. Još jedna pogrešna pretpostavka glasi da je lako prepoznati infekciju T. pallidum, a zapravo je u većini slučajeva infekcija asimptomatska ili oboleli ne uoče lezije na koži, ne pridaju pažnju opštim simptomima, koji su slični simptomima gripa, niti ospu koji se javljaju u sekundarnom stadijumu oboljenja. Sledeći mit glasi da je sifilis oboljenje koje se javlja samo kod heteroseksualnih osoba. Međutim, od 2000. godine sifilis se sve više javlja među muškarcima koji imaju seks sa muškarcima (engl. men who have sex with men; MSM). Još jedna među brojnim zabludama o sifilisu je ta da se radi o neizlečivoj bolesti. Penicilin je lek izbora u terapiji sifilisa, ali je važno napomenuti da su rano otkrivanje i pravilno lečenje ključni koraci u sprečavanju komplikacija (8, 9).
Svake godine javlja se oko 6 miliona novih slučajeva sifilisa na globalnom nivou kod osoba starosti od 15 do 49 godina (10). Razumevanje činjenica o sifilisu nas osnažuje da zaštitimo sopstveno zdravlje, kao i zdravlje partnera. Redovno testiranje, izbegavanje seksualnih odnosa bez zaštite i odgovarajući izbor terapije su ključni u kontroli i suzbijanju ove bolesti.
Autor: Ida Bakrač, CSNIRS
Literatura :
Zvuk magarećeg kašlja je dug vremenski period predstavljao raritet u kliničkoj praksi. Sa porastom trenda nevakcinisanja dece, veliki kašalj se ponovo nameće kao tema u stručnim krugovima. Prema „Godišnjem izveštaju o imunizaciji'' za 2022. godinu, dvanaest okruga u Republici Srbiji je prebacilo željeni obuhvat od 95% imunizovane dece, a najmanji procenat postignute imunizacije je na teritoriji Grada Beograda, sa 85,8% imunizovane dece (1).
Bordetella pertussis, uzročnik velikog kašlja, bolesti visoke kontagioznosti, je Gram negativni (koko)bacil, asporogena, nepokretna i striktno aerobna bakterija, ujedno i nutritivni probirač, odnosno, bakterija za čiju su kultivaciju nužne posebno obogaćene hranljive podloge (2). Najvažniji faktori virulencije pripadaju sa jedne strane adhezinima, a sa druge toksinima. Strukturama odgovornim za vezivanje za respiratorni epitel pripadaju fimbrije, pertaktin i svakako najvažniji filamentozni hemaglutinin, koji, osim veze sa epitelnim ćelijama respiratornog trakta, ima sposobnost interakcije i sa ćelijama imunskog sistema. Citotoksični arsenal ove bakterije predstavljaju pertusis toksin, trahealni citotoksin, dermonekrotični toksin, hemolizin i lipopolisahard (3). Kombinacijom ovih, ali i brojnih drugih i manje poznatih faktora i dirigentskom palicom BvgAS proteina, B. pertussis se uspešno vezuje za ćelije, ispoljava lokalne i sistemske efekte i izbegava imunski odgovor domaćina, te izaziva gorepomenutu bolest.
Tipična klinička slika velikog kašlja podrazumeva tri stadijuma (4). Prvi je kataralni, sa nespecifičnim simptomima sličnim prehladi, koji se nastavlja drugim, paroksizmalnim, stadijumom sa pojačanjem prethodnih simptoma uz dominaciju intenzivnog jakog kašlja koji može dovesti do zacenjivanja i gušenja, odakle i proističe nazviv magareći kašalj. U trećem, rekonvalescentnom stadijumu postepeno, tokom više nedelja, dolazi do povlačenja simptoma i ozdravljenja. Dugotrajnost ove bolesti je i poreklo još jednog naziva za veliki kašalj, a to je stodnevni kašalj. Značajne komplikacije su upala pluća, sa smrtnim ishodom i neurološke komplikacije usled smanjenog dotoka kiseonika. Da bi terapija antibioticima bila uspešna, potrebno ju je što ranije primeniti, najbolje unutar dve nedelje od oboljenja, što povlači sa sobom brzu dijagnostiku velikog kašlja (2). Najčešće je u upotrebi eritromicin, sa ciljem kako modulacije prirodnog toka bolesti, tako i smanjenje infektivnosti obolelog. Najznačajnije i najuspešnije oružje u borbi protiv ovog oboljenja je zapravo vakcina.
U prevenciji velikog kašlja primenjuju se dve inaktivisane vakcine – celoćelijska i acelularna vakcina. Celoćelijska vakcina sadrži B. pertussis inaktivisanu formalinom, izaziva dobar imunski odgovor, ali je primećeno da sa porastom primljenih doza i starošću, raste učestalost blagih lokalnih neželjenih reakcija, te se ne primenjuje u imunizaciji starijih osoba. Acelularna vakcina sadrži pojedine antigene bakterijske ćelije, poput pertusis toksina, pertaktina, fimbrija i filamentoznog hemaglutinina (5). U našoj zemlji, nakon dva meseca od rođenja, po Kalendaru o obaveznoj imunizaciji, prima se kombinovana petovalentna vakcina, u tri doze sa razmakom od minimum četiri nedelje, protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja (DTaP), inaktivisana polio vakcina (IPV) i Haemophilus influezae tip b (6). Dalja dinamika revakcinacije je u drugoj i sedmoj godini života DTaP vakcinom.
Zabrinjavajući trend porasta novoobolelih od velikog kašlja oslikava činjenica o prijavljivanju 47 slučajeva na teritoriji Grada Beograda, do novembra 2023, uz podatak da prethodne godine nije bilo registrovanih slučajeva (6). Objašnjenje za ovaj porast incidencije i gotovo epidemiju, leži upravo u niskom obuhvatu imunizacije, a takođe i u kratkom životnom veku imuniteta stečenog vakcinacijom, sa pomeranjem udesno uzrasnog profila novoobolelih (7). Još uvek jedini efikasni metod izbegavanja teških formi ove bolesti i loših ishoda jeste vakcinacija.
Autor: Miloš Drljača, CSNIRS
Literatura:
© | Udruženje mikrobiologa Srbije. Sva prava zadržana.
