- serbiansocietymicrobiology@gmail.com
- +381 11 3160 625
Trichinella je tkivna nematoda koja izaziva trihinelozu, antropozoonozu koja je endemska u našim krajevima i drugim delovima Evrope, Severne Amerike i jugoistočne Azije; odnosno u regijama gde se dominantno konzumira meso svinja, ali i meso drugih sisara..
Odrasli mužjaci su dužine 1,4mm do 1,6mm, dok su ženke duplo duže. Zadnji kraj je zaobljen kod oba pola i kod mužjaka se završava kopulatornom burzom. U jednjaku se nalaze stihociti, žlezde čiji sekret je jak antigen. Kod ženki se u predelu trećine dužine tela nalazi uterus ispunjen jajima i živim larvama koje se rađaju (viviparni organizmi).
Postoji 12 vrsta sa različitim genotipovima od kojih su 4 najvažnije za čoveka: T. spiralis (T1), T. nativa (T2), T. britovi (T3), T. pseudospiralis (T4).
Glavni izvor infekcije za čoveka je sirovo ili nedovoljno termički obrađeno meso domaćih i divljih svinja, medveda, konja, pasa, ređe nekih ptica, kao i mesne prerađevine. Meso sadrži inkapsulirane larve (osim T. pseudospiralis, čije larve nisu inkapsulirane), koje se oslobađaju u digestivnom traktu ljudi i sazrevaju u adulte. Oplođene ženke probijaju submukozu creva i rađaju larve koje cirkulacijom dospevaju do svih tkiva i organa, a zadržavaju se u poprečnoprugastim mišićima u vidu ciste. Mišićne ćelije koje sadrže larve menjaju fenotip i gube primarnu funkciju; postaju „ćelije negovateljice“. Posle više godina dolazi do kalcifikacije ciste.
Infekcije kod životinja su uglavnom asimptomatske, dok manifestacije kod ljudi zavise od vrste i količine parazita i stanja imunog sistema domaćina. Blage infekcije se manifestuju prolaznom mučninom i povraćanjem, dok teške prolaze kroz 3 stadijuma: invazivni/intestinalni, migratorni i stadijum incistacije. U invazivnom stadijumu se javljaju dijareja, mučnina, povraćanje i bolovi u trbuhu kao posledica oštećenja crevnog epitela. Migratorni stadijum karakterišu sistemski simptomi kao što su groznica, mijalgija, glavobolja, ospa, hipereozinofilija, periorbitalni edemi, i vaskulitis. Moguća je i prolazna bakteriemija ili sepsa usled prodora mikrobiote creva kroz oštećen zid creva. U stadijumu incistacije su prisutni miozitis, ukočenost i kaheksija. Moguće komplikacije su miokarditis, pneumonitis i encefalitis.
Idealna prevencija bi bila prekidanje silvatičnog lanca infekcije između pacova i svinja ali je praktično nemoguće izvodljiva. Najznačajnija prevencija je veterinarska kontrola i termička obrada mesa koje se koristi u ishrani. Komadi mesa ne bi trebalo biti deblji od 15cm. Kod većine vrsta je efikasno i zamrzavanje na -40°;S, izuzev kod T. nativa, koja je otporna jer primarno živi u hladnijim predelima (npr. Antarktiku).
Prvi slučajevi trihineloze u Srbiji su zabeleženi 1923. u Zemunu. Danas su najčešće epidemije u sremskom, braničevskom i zlatiborskom okrugu. Najučestaliji izazivač trihineloze kod nas je T. Spiralis, ali se uočavaju infekcije uzrokovane T. britovi.
Autor: Anja Stanojlović, CSNIRS
Literatura:
U tajanstvenom sjaju prirode, mikroorganizmi kriju fascinantnu tajnu. Dok svet obeležava početak Nove godine velikim vatrometom, postoji skriveni spektakl koji se odvija na mikroskopskom nivou. Dobrodošli u svet luminiscentnih mikroorganizama, gde ovi minijaturni čarobnjaci boje prirodu na potpuno jedinstven način.
Za razliku od lampica na jelci koje svetle zahvaljujući struji, neki živi organizmi mogu u enzimski posredovanoj reakciji stvarati i emitovati svetlost što se naziva procesom bioluminiscencije. Mnogi organizmi pokazuju sposobnost bioluminiscencije kao npr. svici ali i mnogo sitniji poput nekih bakterija, gljiva, knidarija, anelida, artropoda.... Biolumuniscentne bakterije su one čiji genomi sadrže gene za enzim luciferazu (lux geni) koji ima glavnu ulogu u produkciji svetlosti. Reč luciferaza potiče od latinske reči lucifer što znači nosilac svetlosti, a u čijem se korenu nalaze reči lux - svetlost i ferre - nositi. Neke od bakterija sa luminiscentnim sposobnostima pripadaju rodovima: Aliivibrio, Photobacterium, Photorhabdus, Vibrio. Većina luminiscentnih bakterija su gram negativni (G-), nesporogeni, pokretni, hemoorganotrofni organizmi koji se mogu naći u morskim ekosistemima, dok se neki rodovi (npr. Photobacterium) mogu naći i na kopnu.
Evolutivna svrha bioluminiscencije različitih organizama najčešće se ogleda u privlačenju partnera ili zaštiti od predatora, kada luminiscencija služi kao znak upozorenja. ; Kod luminiscentnih bakterija, pre svega u vodenim sredinama, sposobnost luminiscencije olakšava privlačenje predatora ; u čijem će se digestivnom traktu nastaniti i na taj način omogućava lakši opstanak ovih bakterija.
Otkriće gena za luciferazu privuklo je pažnju brojnh naučnika koji su ove gene inkorporirali u genome drugih bakterija, a zatim i složenijih organizama. lux geni se primenjuju u oblasti molekularne biologije i genetike, kada se promena intenziteta emitovane svetlosti ; koristi kao marker za praćenje aktivnosti određenih gena ili signalnih puteva u ćeliji. Takođe, lux geni se mogu koristiti u ekotoksikologiji i farmaciji za konstrukciju biosenzora kada smanjenje emisije svetlosti iz ćelije ukazuje na oštećen metabolizam ćelije i toksičnost ispitivane supstance. Geni za luciferazu koriste se i u ispitivanjima tumorskih ćelija. U genom tumorske ćelije integrišu se geni za luciferazu, ćelije se injektuju u eksperimentalnu životinju i zatim se preko emisije svetlosti iz tumorskih ćelija procenjuje rast tumora ili odgovor na terapiju.
Pored lux gena, same luminiscentne bakterije mogu poslužiti kao senzitivni, a ipak lako dostupni i jeftini biosenzori. Naročito se koriste u ekološkim istraživanjima za praćenje koncentracije različitih zagađenja u vodi, kao i za praćenje stepena oporavka prethodno kontaminiranih ekosistema. Takođe, luminiscentne bakterije našle su primenu i u prehrambenoj industriji gde služe za detekciju toksičnih materija u prehrambenim proizvodima.
Luminiscentne bakterije mogu imati više životnih formi – slobodnoživeći organizmi u vodi ili ređe na kopnu, simbiotska forma, kada naseljavaju organe za stvaranje svetlosti ili digestivni sistem raznih morskih životinja… Jedan od poznatih primera ove simbioze je riba pecač (engl. anglerfish) koja poseduje svetlosni organ u vidu produžetka iznad glave na kome žive luminiscentne bakterije. Ove ribe žive na velikim dubinama, u oblastima stalnog mraka pa svetlost emitovanu od bakterija koriste kao mamac kako bi privukle plen. Slična simbioza je opisana i sa bobtail lignjom.
Slobodnoživeće luminiscentne bakterije lebde u vodenim ekosistemima. U određenim periodima godine, kada se uslovi savršeno poklope (obilje nutrijenata, odgovarajuća temperatura i pH sredina u vodi…), putem procesa quorum sensing dolazi do organizacije luminiscentniih bakterija u masovne zajednice. Svaka bakterija u ovom skupu, sinhronizovana sa drugima, počinje da ispoljava gen za luciferazu čime se stvara plavičast svetlosni efekat na površini mora. Ovaj prirodni spektakl poznat je i kao fenomen mlečnog mora i najčešće se viđa duž obale Indijskog okeana.
Iako su naučnici duboko zaronili i istražili svet bioluminiscentnih bakterija, neophodan je nastavak istraživanja ovih jedinstvenih mikroorganizama i načina kako oni utiču na kompleksan život u morskim dubinama i drugim ekosistemima. Za više informacija o ovoj temi predlažem da pogledate TEDEd snimak: ; https://www.ted.com/talks/leslie_kenna_the_brilliance_of_bioluminescence?utm_campaign=;tedspread&;utm_medium=;referral&;utm_source=;tedcomshare.
Autor: Milica Mladenović, CSNIRS
LITERATURA:
Poljubac, naizgled jednostavan čin kojim se iskazuju kompleksne ljudske emocije – ljubav, strast, sreća, povezuje se i sa načinom prenosa zarazne bolesti – infektivne mononukleoze, u narodu poznate pod nazivom bolest poljupca. Prvi put je opisana još 1920. godine.
Kao najčešći uzročnik infektivne mononukleoze ističe se Epštajn-Bar virus (engl. Epstein-Barr virus – EBV), poznat i kao humani herpesvirus 4 (engl. human gammaherpesvirus 4 – HHV4). EBV pripada familiji Orthoherpesviridae i subfamiliji Gammaherpesvirinae (1). Zajednička karakteristika svih herpesvirusa jeste uspostavljanje latentne infekcije u nepermisivnim ćelijama uz rizik od potencijalnih reaktivacija (2). EBV uspostavlja primarnu infekciju u epitelnim ćelijama orofarinksa i B limfocitima, dok su mesto latentne infekcije memorijski B limfociti. Virus poseduje i određeni onkogeni potencijal. Zapravo, EBV predstavlja prvi otkriveni humani onkogeni virus (3). Povezan je sa nastankom Burkitovog limfoma, nazofaringealnog karcinoma i dr. (4).
Bolest poljupca se najčešće prenosi putem pljuvačke, bilo direktnim kontaktom (ljubljenjem), ili indirektno (deljenjem hrane i pića, pribora – čaša za piće, četkica za zube). Osoba je zarazna tokom primarne infekcije virusom, čak i nedeljama pre pojave simptoma bolesti, kao i tokom reaktivacija. Najčešće obolevaju deca i adolescenti (5). Period inkubacije, koji podrazumeva vreme od kontakta sa mikroorganizmom do pojave simptoma, iznosi prosečno 3-6 nedelja.
U kliničkoj slici dominira trijas simptoma: povišena temperatura, faringitis i cervikalna limfadenopatija, što je sve praćeno povećanim brojem limfocita u krvi. Kod većine bolesnika javlja se i hepatosplenomegalija, odnosno uvećanje jetre i slezine, što zahteva strogo mirovanje zbog potencijalne rupture slezine, retke ali veoma teške komplikacije bolesti (6).
Dijagnoza se najčešće postavlja na osnovu kliničke slike, hematološkog nalaza (leukocitoza sa limfocitozom uz pojavu atipičnih T limfocita) i seroloških analiza (dokazivanje heterofilnih antitela u krvi bolesnika) (7).
Ne postoji specifična terapija, već je lečenje simptomatsko (antipiretici, analgetici), uz savet za strogo mirovanje. Takođe, ne postoji vakcina protiv EBV infekcije (5).
Autor: Nada Akik, CSNIRS
Literatura:
Trendovi u shvatanju funkcionalnih mehanizama centralnog nervnog sistema (CNS) i složenih procesa koji čine život, neizostavno uvode značaj digestivnog trakta u razvoju jedinke i održavanju fizioloških procesa. Kompleksnost procesa koji se dešavaju u crevima, autonomnost u funkcionisanju, obilje hormona i parakrinih supstanci koje se proizvode u digestivnom traktu, a svojstveni su CNS-u, nameću potrebu za terminom ';';drugi mozak';'; (engl. second brain) i fokus na potencijalne etiološke faktore neuroloških i psihijatrijskih oboljenja upravo na nivou digestivnog trakta. Znajući da je crevna sluznica bogato naseljena mikroorganizmima, koji osim fizičkog prisustva i lokalnih efekata na sluznicu, ostvaruju znatni sistemski efekat preko metabolita i drugih faktora koje sekretuju, jasno je da osovinu mozak - crevo (engl. gut-brain axis) mikrobiota creva dodatno komplikuje. Odnos crevnog mikrobioma i CNS-a je bidirekcioni, sa direktnim i brojnim indirektnim efektima (1). ; Efekat nervnog sistema na mikrobiotu odvija se posredstvom enteričkog nervnog sistema, stimulacijom motiliteta, povećanjem propustljivosti epitela, sekrecijom crevnog sadržaja, difuznim neuroendokrinim sistemom, i čak direktnim delovanjem na gensku ekspresiju mikroorganizama (2).
Efekat crevne mikrobiote na razvoj CNS-a počinje nedugo nakon rođenja, budući da je prenatalna crevna sluznica uglavnom sterilna. Način porođaja, dojenje ili ishrana mlečnim formulama, rana upotreba antibiotika pokazuju značajni efekat na razvoj imunskih i metaboličkih bolesti, a u krajnjoj liniji i neuroloških poremećaja poput Alchajmerove bolesti. Primećena je promena mikrobiote vaginalne sluznice trudnih žena, u smislu smanjena diverziteta i dominacija Lactobacillus spp., Bacteroidales, i Actinomycetales, te vaginalnim porođajem započinje kolonizacija creva, a nastavlja se dojenjem i kontaktom sa okruženjem, do uspostavljanja harmonije. Osim mikroorganizama, dojenjem novorođenče unosi potrebne oligosaharide za ispravan metabolizam pojedinih mikroorganizama i održavanje homeostaze mikrobioma. Bilo kakvo naruašavanje normalnog razvoja mikrobiote creva, ima uticaj i na imunski i nervni sistem jedinke (3).
Komunikacija crevne mikrobiote i centralnog nervnog sistema se odvija mnogim putevima. Nerv lutalac (lat. n. vagus) ascendentno prenosi informacije iz digestivnog trakta u moždano stablo, hipotalamus i limbički sistem, time delujući na osnovne životne funkcije, emocije i kogniciju, a descendentno informacije iz limbičkog sistema (4). Efekat metabolita mikroorganizama ima značajan uticaj na enteroendokrini sistem i oslobađanje brojnih hormona u krvotok poput holecistokinina, neuropeprida Y, peptid YY, supstancije P. ;
Brojne bakterijske vrste poput Lactobacillus spp. i Bifidobacterium spp. produkuju gama aminobuternu kiselinu (GABA) koja je glavni inhibitorni neurotransmiter u mozgu. Candida spp., Escherichia spp., i Enterococcus spp. produkuju serotonin, a Bacillus spp. dopamin. Kratkolančane masne kiseline kao produkt metabolizma imaju snažan uticaj na memoriju i učenje (5). Stres i aktivacija hipotalamo-hipofizne-adrenalne osovine dovodi se u vezu sa povećanom propustljivošću creva i mogućim povećanim prodorom mikrobiote u sterilne regije i posledičnom inflamacijom, a jednako i sa smanjenjem nervnih faktora u hipokampusu (engl. brain derived neurotrophic factor – BDNF) kao i sniženim nivoom ekspresije NMDA receptora u mozgu, sa mogućim efektom na razvoj shizofrenije (4,5). ; Veza mikrobiote sa autističnim sprektrom poremećaja se ogleda u značajnoj učestalosti digestivnih tegoba kod osoba sa autističnim poremećajem, ali i sa znatno prisutnijim rodovima Faecalibacterium i Clostridium nego u normalnoj populaciji (4). Takođe, veza mikrobiote i neurodegenerativnih oboljenja je posredovana imunskim sistemom, sa značajnim uticajem mikroglije u samoj patogenezi (4,7).
Eksperimenti sa miševima koji su odgajani u sterilnim uslovima jasno ukazuju na uticaj mikrobiote na razvoj i funkciju mozga, smanjenje kognicije, ometenu adultnu neurogenezu, povećanje anksioznosti i smanjenje motivacije, poremećaj raspoloženja i depresivno ponašanje (4,6).
Poznati i još uvek nejasni mehanizmi interakcije crevne mikrobiote i stanja centralnog nervnog sitstema, ali i organizma uopšte, nameću potrebu za daljim istraživanjem osovine mozak - crevo što se i oslikava ogromnim interesovanjem naučne zajednice.
Autor: Miloš Drljača
LITERATURA
Ukoliko se pitate kako izgleda ljudski organizam na mikroskopskom nivou, dovoljno je samo da zamislite jedno užurbano radno jutro u velegradu i trotoare pune ljudi koji žure na posao. Upravo tako izgleda unutrašnjost našeg organizma koju čine bilioni različitih mikroorganizama. Među njima su ne samo bakterije, već i gljive, paraziti i virusi, zbog čega je ranije korišćeni termin mikroflora zamenjen novim – mikrobiota. Kod zdravih osoba ovi mikroorganizmi mirno koegzistiraju, a najzastupljeniji su u tankom i debelom crevu, mada se mogu naći i u/na ostalim delovima tela poput kože, oralnih, respiratornih i urogenitalnih sluznica (1). Okruženje u kome članovi normalne mikrobiote žive naziva se mikrobiom i ono obuhvata sve članove mikrobiote, njihove genome, kao i uslove okruženja u kome ovi organizmi egzistiraju (1,2). Smatra se da razvoj mikrobiote čoveka započinje na rođenju, mada je u malom broju studija detektovano prisustvo mikroorganizama in utero u tkivima kao što je placenta (3). Tokom samog čina porođaja dolazi do definitivnog prvog kontakta novorođenčeta sa mikroorganizmima i veliki uticaj na sastav novoformirane mikrobiote ima način na koji je novorođenče došlo na svet (3,4). Naime, pokazano je da postoji sličnost od čak 72% u sastavu fekalne mikrobiote odojčadi rođene vaginalnim porođajem i fekalne mikrobiote njihovih majki, dok ta sličnost pada na 41% kod odojčadi rođene carskim rezom (4). Svakako, nakon rođenja dolazi do rapidne kolonizacije, kao i promena u sastavu već formirane normalne mikrobiote humanog organizma u svakodnevnim životnim navikama i situacijama kao što su ishrana, razboljevanje, upotreba antibiotika (3).
Većina ovih mikroorganizama je zapravo korisna, pa čak i neophodna za fiziološke funkcije čovekovog organizma, pa tako npr. crevna mikrobiota doprinosi apsorpciji hranljivih materija koje bi inače bile nedostupne domaćinu, štiti domaćina od kolonizacije patogenim mikroorganizmima (kompeticijom) i stimuliše i moduliše imunski odgovor (1-3).
Međutim, ukoliko dođe do poremećaja ravnoteže normalne mikrobiote, to se može povezati sa pojavom različitih (najčešće inflamatornih) oboljenja (1,2,5,6). Brojne studije pokazale su povezanost između sastava tj. poremećaja normalne mikrobiote – disbioze i bolesti kao što su astma, autizam, celijakija, dijabetes melitus tip 2, ekcemi, kardiovaskularne bolesti, malnutricija, multipla skleroza, gojaznost (2). Poremećaj mikrobiote u vidu gubitka, ali i ekspanzije određenih vrsta svakako se najčešće dovodi u vezu sa inflamatornom bolešću creva (engl. Inflammatory bowel disease, IBD), što se odnosi na Kronovu bolest i ulcerozni kolitis (6). U crevnoj mikrobioti pojedinaca sa aktivnom Kronovom bolešću često je prisutan veliki broj Proteobacteria, dolazi i do pojave vrsta iz roda Fusobacterium, dok je prisustvo Clostridium spp. značajno smanjeno (7). Kada se u stolici osoba obolelih od Kronove bolesti dokaže veća zastupljenost određenih mikroorganizama koji podstiču intestinalnu inflamaciju, to nas navodi na zaključak da upravo te vrste mogu predstavljati potencijalnu terapijsku metu kod ovakvih pacijenata. Interesantan primer terapije zasnovane na mikrobioti jeste transplantacija fekalne mikrobiote koja je našla primenu u različitim infektivnim, neurološkim i gastrointestinalnim stanjima i oboljenjima (6).
Iako ishrana ima izrazito veliki uticaj u formiranju normalne mikrobiote, samo je u malom broju studija dokazano njeno konkretno dejstvo na crevnu mikrobiotu u bolestima kao što je dijabetes melitus tip 2, gde se ishrana bogata vlaknima pokazala uspešnom u kontroli nivoa glukoze u krvi, kao i poboljšanju metaboličkog profila ovih pacijenata (6). ;;
Ovo su samo neki od brojnih primera uticaja mikrobiote na fiziološke funkcije, kao i patološka stanja ljudskog organizma, a jedinstveni sastav same mikrobiote može se smatrati ličnim pečatom koji definiše svakog pojedinca ponaosob.
Autor teksta: Mila Škorić, Medicinski podmladak
Koliko nam je poznato, mikroorganizmi postoje samo na Zemlji. Međutim, na oko 420 kilometara iznad površine naše planete lebdi svojevrstan mikrokosmos bakterija, virusa, parazita i arhea. Mikroba ima i u svemiru – tragovi mikroorganizama postoje na svakom predmetu napravljenom ljudskom rukom, pa tako i na Međunarodnoj svemirskoj stanici (MSS).
Uprkos tome što su za astronaute propisani strogi protokoli zaštite zdravlja, medicinski pregledi pre leta i karantin kako bi se smanjio rizik od oboljenja tokom svemirskih misija, svaki od svemirskih putnika sa sobom nosi pun komplement sopstvene normalne mikrobiote. Dakle, iako MSS mora biti veoma čisto mesto radi bezbednog boravka astronauta, daleko od toga da je sterilna sredina. Sami ljudi predstavljaju idealnu podlogu za razmnožavanje mikroorganizama, te nije čudno što bakterije uspevaju u ovoj orbitalnoj Petrijevoj šolji. Međutim, čak i u ovakvim uslovima pronađene su tri nove vrste bakterija. U pitanju su mikroorganizmi koji pripadaju familiji Methylobacteriaceae i primećene su širom MSS-a. Methylobacterium vrste su često uključene u bitne metaboličke procese biljaka, kao što su azotofiksacija i solubilizacija fosfata. Naučnici misle da bi ove bakterije mogle da pomognu biljkama da rastu u ekstremnim uslovima.
Što se infekcija i putovanja u svemir tiče, skorašnje istraživanje je dokazalo da put u svemir ne samo da može dovesti do molekularne promene ljudskih ćelija, već utiče i na bakterije koje su opasne po ljude, čime se povećava potencijal infektivne bolesti.
Poznato je da let svemirskim šatlom i boravak na MSS-u dovode do promena u organizmu. Ove izmene za ishod mogu imati reaktivacije herpesvirusa kao što su Epštajn-Bar virus, virus ovčijih boginja, citomegalovirus i herpes simpleks virus tip 1. Lučenje ovih virusa može po povratku na Zemlju ugroziti sve one koje dolaze u kontakt sa astronautima - novorođenu decu, osobe sa oštećenim imunskim sistemom i sl. Imajući u vidu navedeno, savetuje se razvijanje tehnika koje bi redukovale reaktivaciju ovih virusa.
Dosadašnja saznanja ukazuju da nam iz svemira ne prete nikakvi ‘’vanzemaljski’’ patogeni. Ipak, treba biti obazriv i posmatrati uticaj ekstremnih uslova boravka u svemiru kako na mikroorganizme, tako i na ljude, te promptno delovati ukoliko kod domaćina i/ili patogena dođe do promene koja može izazvati bolest.
Autor: Marko Janković
Reference:
Lorem ipsum dolor sit amet consectetur adipiscing elit sed do eiusmod tempor incididunt ut labore. Suspendisse potenti hasellus euismod libero in neque molestie et mentum libero maximus in enim vestibulum suscipit sem quis molestie nibh.
© | Udruženje mikrobiologa Srbije. Sva prava zadržana.
